Dan kada je vreme stalo

Kao i većina neiskusnih trudnica i ja sam na prve znake porođaja poletela u porodilište. Tog jutra sam išla na pregled na kojem su mi primetili blage kontrakcije koje ja nisam osećala, prebacila sam predviđeni termin šest dana i dobila sam uput za porodilište sa kojim sam trebala sutradan da se javim. Bližila se noć i osećala sam se sigurnije ako se odmah uputim ka porodilištu, nego da u ranim jutarnjim satima žurim i radim sve na brzaka.

Tu noć sam provela u bolničkom krevetu pomalo strepeći od onoga što me čeka. Ne, nisam paničila, jer prvo pravilo mog „plana“ o porođaju je ne paničiti. Došlo je jutro i ja sam bila umorna i gladna i čekala sam da nešto krene da se dešava. Veliku sreću sam imala jer se ispostavilo da je mama moje dobre drugarice tog dana u smeni i da će najverovatnije prisustvovati porođaju, što mi je dalo dodatnu podršku. Oko jedanaest sati su mi priključili indukciju. Šetala sam i šetala i šetala i bila sve više umorna. Rekli su mi da me tog dana čeka porođaj, jer je mi je u toku noći prilikom pregleda otpao čep i da beba mora da izađe napolje u roku od 24 sata, na jedan ili drugi način. Sati su prolazili i ništa se nije dešavalo. Oko pet popodne su me pregledali i zaključili da ako ne počnem da se otvaram u roku od dva sata idem na carski rez.

Vratila sam se iz sobe za preglede, sela na krevet i počela da plačem. Ma koliko bio strašan osećaj ići u nepoznato i ma koliko loših priča da sam čula o porođaju, ipak mi je bila želja da se porodim prirodnim putem. Da osetim tu buru emocija o kojoj sve žene sa takvim iskustvom govore, da čujem prvi plač svoje bebe i poljubim je posle prvog udaha  vazduha van mog stomaka. Ali, na žalost, ne ide uvek sve po našem planu.

Nešto posle šest sati popodne ušla sam u sobu za pripremu, iscrpljena i umorna od svega. Znam da sam prevrtala po mislima samo da želim da se sve već jednom završi i da uskoro vidim to malo stvorenje koje me šutira non stop i ne dozvoljava mi da spavam duže od pola sata već mesecima. Dali su mi inekciju i bila sam toliko omamljena da sam se jedva uz pomoć babice popela na sto i dala osnovne informacije o trudnoći asistentu moje doktorke.

Prvo što sam upitala kada sam se probudila bilo je da li je beba dobro i da li je devojčica. Babica koja je bila uz mene celog tog dana odgovorila je potvrdno i osetila sam veliko olakšanje. Prebacili su me u šok sobu i posle dva sata imala sam prvu posetu, došao je ponosni tata i rekao da nam je beba prelepa i da je čulo čitavo odelenje koliko je plakala.

Tu noć sam provela pod nadzorom babice, sestre i doktorke. Naša gradska bolnica nije na dobrom glasu i naslušala sam se svakakvih priča, ali ja sam imala divno iskustvo sa čitavim osobljem. I sada, kad sam sve to prošla, znam da ću sledeći put ići na porođaj nasmejana, jer znam da idem kod dobrih ljudi.

Ujutru sam dobila i cimerku, koja je za razliku od mene bila veoma raspoložena za priču. Prekratila mi je to mukotrpno vreme dosta i ispunila ga smehom i savetima, jer je ona drugi put postala mama pa ima dosta iskustva. Zatražile smo da vidimo bebe odmah posle vizite, ali su nam ih doneli tek popodne, jer su smatrali da treba još malo da se oporavimo.

Sećam se da mi je srce jako lupalo kad sam je uzela u naručje, da joj je koža bila meka, topla i vlažna jer je bilo pakleno toplo. Poljubila sam joj glavicu i prislonila je na rame i osetila mir. Kao da je vreme i sve stalo. I da postojimo samo ona i ja i ta najlepša dva plava oka i najslađa mekana crna kosica.

Dani koji su usledili bili su pravo mučenje. Prva dva dana nije mi bilo dozvoljeno ni da ustajem ni da jedem ni da pijem vodu. Ležala sam na krevetu na najtanjem jastuku na svetu, gledajući u plafon i u telefon. Trećeg dana sam uz pomoć sestre ustala, počela da pijem vodu i svet se činio malo lepšim. Tog i narednog dana sam imala velikih problema sa bešikom, jer organizam nije lepo odreagovao na dva litara tečnosti koje sam morala da unesem. Bilo je to veoma neprijatno i blamirajuće iskustvo koga se vrlo nerado sećam.

Četvrtog dana doneli su mi bebu i krevetac i mojoj sreći nije bilo kraja. Prvi put sam hranila, presvukla i držala bebu da podrigne i to me je ispunilo srećom i potisnulo nedavno neprijatno iskustvo. Prebačene smo u sobu sa klimom, sa malo udobnijim krevetima i još jednom cimerkom. Ono što je vrlo nezgodno za nekog ko po prvi put postane mama je što sve lepo zvuči u teoriji, ali je praksa sasvim drugačija. U pojedinim slučajevima imala sam blage napade panike i već počela da sažaljevam svoje dete jer ima tako smotanu majku. Za dobar deo takvih osećanja je zaslužno i osoblje sa neonatologije, jer sam par puta dobila komentar da se ne trudim dovoljno iako nisam prethodno dobila niti objašnjenje niti nekakvu pomoć. Sreća nam se osmehnula na polovini boravka u bolnici, pa su nam u smenama bile babice koje su bile voljne da nam pomognu da se uigramo i čak nam jednu noć uzele bebe kako bi se malo naspavale.

Peti, šesti i sedmi dan su mi prošli u nespavanju, bolovima, glavobolji i osećaju da nikada neće doći taj osmi dan kada ćemo dobiti otpusnu listu, pokupiti torbe i otići kući. Posete su bile kratke jer su bebe bile kod nas u sobi, pa smo ih na smenu čuvale. Beba je bila naviknuta na flašicu jer joj prva četiri dana sisanje nije bilo dozvoljeno, pa sam se dan i noć mučila sa pumpicom. Mislim da sam  narednih mesec dana pokušavala da izlečim bol u leđima jer sam veći deo dana bila nagnuta ili dojeći ili pumpajući mleko.

Osmog dana, ili tačnije desetog mog dana u porodilištu, dobile smo otpusne liste, spakovale se i krenule kući. Cimerkama smo poželele sve najbolje i pozdravile se sa njima i osobljem jednim veeelikim i dugotrajnim plačom. Da se zna i kad dolazimo na svet i kad izlazimo iz porodilišta, nego šta! Tu sam već videla da ta mala dama ima čvrst stav i da ne da da je niko budi, makar bilo i vreme za kretanje kući.

Prva Sofijina fotografija gde joj se jasno vidi lik. Te noći kada se rodila osmoro ljudi je išlo da je vidi, ali su svima drhtale ruke i svi imaju samo mutne slike.

Advertisements

2 mišljenja na „Dan kada je vreme stalo

  1. Pročitah bez daha! Jako lepo i iskreno iskustvo.
    Osećaj kada se bebica prvi put uzme u naručje je neprocenjiv i, čitajući vašu priču, ponovo sam se prisetila tog predivnog osećaja.

  2. Hvala Jasmina.
    Kada bi mi neko sutra rekao da mogu da izaberem samo jedno sećanje, a da će izbrisati sve ostalo, izabrala bih upravo prvi kontakt sa bebom. Čudno je to, prolazi vreme i mnoge stvari zaboravljam, a tog trenutka se sećam kao da se malopre desilo..

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s