Tata faktor

Juče je bio međunarodni dan porodice i imala sam na umu jedan sjajan post, o tome kako dolazak bebe na svet zbližava i menja mamu i tatu i koju bi poziciju trebala da zauzme porodica na našoj listi prioriteta.  Umesto toga, dan je prošao u pravljenju kolača sa svežim jagodama, prizivanju proleća i grljenju i maženju jer je mala dama dobila kijavicu.

Par dana ranije obeležen je Dan majki i sigurna sam da ste na svim društvenim mrežama bili zatrpani porukama i slikama mama sa decom. Za mesec dana biće i Dan očeva i to me je navelo na veliko razmišljanje: kod nas, u Srbiji, slavi se osmi mart – Dan žena i tada mame, sestre, bake i ostale drage osobe ženskog roda obasipamo pažnjom, cvećem i poklonima. U Srbiji mame bar tako proslave svoj dan i dobiju zasluženu pažnju. A zašto tate nemaju svoj dan?

Ne pišem ovo ni uz kakva pojačana šovinistička ili feministička shvatanja, već samo kao neko ko misli da bi i tate trebalo da imaju svoj dan ljubavi i pažnje. Dan kada bi im pravili čestitke i ukrašavali obojenim malim rukama i stopalima, zatrpavali čokoladama, kozmetikom, finim vinom i večerom u restoranu. Jer ipak, morate priznati, od tata sve kreće. Da nema njih ne bi bilo ni supruga, ni mama, ni beba, bar ne u tradicionalnom smislu.

Tate su tu da pružaju mamama podršku u trudnoći, većina proprati i sve preglede i imaju besane noći jer osete bebino mrdanje u stomaku na svojim leđima ili pod rukom. Tate su tu da vode mamu u bolnicu, čekaju pred vratima porodilišta nekad i ceo dan, dolaze redovno u posete i donose svu hranu koje se mama u trenutku seti jer joj se ne sviđa bolnička hrana. Trče da nabave sve one sitnice koje je mama i pored preglednog spiska zaboravila da kupi kako bi beba imala sve i potrebno i suvišno kad stigne kući. Tu su da bde nad bebom par prvih noći jer je mama suviše umorna, da donose i vraćaju bebu iz kreveca posle svakog noćnog podoja ili flašice. Tu su da kupaju bebe ili budu asistenti, da zamene po koju pelenu i iseku po koji noktić. Da prave sveže kašice i sokiće dok mama nuna gladnu ili žednu bebu. Da odlaze na posao budni iako su odspavali jednocifren broj časova jer je beba bila često gladna, imala grčeve ili samo zahtevala pažnju. I sve ovo nabrojano je samo u prvih par meseci bebinog života.  Jedne bebe. A retko ko se zadrži na tom broju.

Ne kažem da je tatama teže nego nama, ali morate priznati da im nije ni malo lako. Uz sve bebine potrebe, oni još moraju da podnose i svaki naš hir i svakodnevne žalbe o tome kako beba neće da jede lepo, kako nije htela da kaki, kako nije htela da zaspi i posle pola sata ljuljanja. Možda bi do sada i podneli molbu da imaju svoj dan, ali su im očigledno pune ruke posla.

Još lepih tekstova o tatama možete pročitati ovde i ovde.

Advertisements

2 mišljenja na „Tata faktor

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s