Jednom, ne tako davno, kada mi je stomak bio mnogo veći nego sad, na jednom blogu pročitala sam da su žene najsrećnije u životu kada nauče da prvo vole sebe, zatim da budu zadovoljne svojim odnosom sa partnerom, a onda da zadovolje potrebe dece. Tada mi to ni malo nije bilo jasno. Nosila sam novi mladi život u svom stomaku i nikako nisam razumela zašto bi neko bio toliko sebičan da stavi svoje i partnerove potrebe ispred potreba dece, malih bića kojima je roditeljska pomoć potrebna skoro svakog minuta.
A onda je realnost pokucala na vrata i setila sam se tog teksta kad god bih ujutru pokušala da sredim kosu pre nego što se beba probudi, kad god bih bila isflekana i mokra od mleka bez mogućnosti da se u skorijem periodu presvučem, kad god bih ljuljala po pola sata bebu koja nikako neće da zaspi, kako bih ugrabila malo vremena da završim obaveze po kući.
Volela bih da za sebe mogu da kažem da sam lepa i sređena mama i ona koja drži kontrole u rukama. Volela bih i da nisam ljubomorna na sve one našminkane mame koje izađu iz čistog doma sa isfeniranom kosom i šetaju polako gradom sa decom u čistoj odeći. Naša situacija je znatno drugačija: ja se uvek u poslednjem trenutku setim da sam zaboravila neku bitnu stvar (flašicu, maramice, omiljenu igračku, telefon) i redovno pri polasku otključavam tek zaključana vrata da bih pokupila te sitnice. Kosa mi je uvek ušuškana u nekakvu vrstu punđe jer bih u suprotnom plašila ljude svojom frizurom ili bi me Sofija čupala svakih par minuta pa bi žbun na mojoj glavi izgledao još gore. Redovna moja uniforma su patike, trenerka i sportska majca što zatvorenija, jer nikada ne znam koliko dugo ću morati da šetam i po kakvom terenu, koliko brzo ću morati da potrčim da bih sprečila štetu i koliko ću puta morati da se savijem a da pri tom nemam prilike da zadržim rukom majcu kako se ne bi videlo sve ono ispod nje. Sofija redovno pri polasku iz kuće zgrabi nešto od grickalica što joj je pri ruci, ili totalno zaboravim da sam joj dala neku hranljivu zanimaciju kako bih kupila vreme sebi da obrišem patike i dopunim torbu, tako da vrlo često izađe musava i sa trošicama po odeći, a da ja toga nisam ni svesna. Ma koliko se trudila da promenim situaciju i ma koliko više organizacije uvodila u ceo proces, situacija i dalje ostaje takva, gotovo nepromenjena.
Radnim danima sa nestrpljenjem čekam da sat otkuca sedamnaest časova i malo malo pa gvirnem na vrata nadajući se da ću kroz komarnik spaziti lik našeg tate, superheroja koji spašava situaciju. Kad on pređe kućni prag moj mama radar prebacim na off i sve češće pustim neku muziku kako bih ušima dala mira, jer ne moram više da se brinem šta se dešava u dnevnoj sobi dok ja stojim kraj sudopere ili ringle. Ponekad popijem i malo piva ili srknem koji gutljaj iz tatine čaše kada mi dodju oni dani kad smatram da mi podhitno treba neka superčudesna dijeta koja ravna stomak do perfekcije. Uveče, kada završimo ritual kupanja, ručkanja i ljubljenja nosića za laku noć, ja se povučem da završim posao po kući dok njih dvoje ostanu u krevetu da se grle, ljube i pevaju pesmice. Tada imam utisak da sam sva svoja, čujem svoje misli, a ne zujanje u glavi, stignem da primetim prljave čarape koje još od jutarnje šetnje čuče u uglu hodnika i vrlo često uspem da vratim sve sudove na mesto koji čitavog dana leže u sudoperi. Onda kroz tihi šapat tata i ja razmenimo par reči o događajima u toku dana koje ranije nismo stigli da ispričamo, podelimo par zagrljaja i vrlo često zaspimo tek što se uvodna špica filma završila.
Vrlo često se desi da dok ja završim sve što sam isplanirala zahrču i tata i beba, a meni se i dalje ne spava. Te noći provedem u sredjivanju lica i noktiju, feniranju kose i ostalim ženskim stvarima koje nije moguće izvesti s bebom. Par sati provedem sa kosom umotanom u peškir, separatorima između nožnih prstiju i sa laptopom u krilu, pokušavajući da pročitam sve ono što je prethodnih dana ostalo bookmarkovano u folderu „za kasnije“. Nekad laptop zamenim knjigom i tada vodim računa o vremenu da ne bih dočekala izlazak sunca. I iako tih noći odspavam samo par sati, ujutru se probudim srećna i zadovoljna sobom. Kuća je čista, mama je sređena, beba je naspavana i onda možemo da provedemo u šetnji i parkiću ceo dan.
Bez panike! 
Mislim da je većina mama upravo ovakva kao ti. Ja prva. Ono što mi vidimo jesu našminkane i sređene mame sa djecom u čistoj odjeći a ne znamo šta stoji iza toga. Možda neka i tebe (ili mene) posmatra i kaže: „Vidi kako je ona opuštena, sve joj lako ide sa djetetom, blago njoj“ a ne znaju šta se u našim glavama dešava, koliko puta smo se vratile po te zaboravljene stvarčice (ja se nekad i ne vratim i preživimo i bez toga).
I nedostaju mi te noći koje provedem sama sa sobom dok Ona i tata spavaju jer radim i ne mogu sebi priuštiti malo sna (ne funkcionišem). Dok nisam počela raditi, redovno sam to praktikovala pa bih nadoknadila san u toku dana, kad i ona ali sad ne ide… 😦
I, Sofija je preslatka. Pozdrav od Katarine i njene mame 🙂
U pravu si, nikada ne znamo šta je u glavama drugih mama. Možda je i neka od tih sređenih mama imala neprospavanu noć kako bi stigla da sredi i dom i sebe. Nikad se ne zna…Ja uskoro počinjem da radim i frka me hvata kako ću postići da imam i čist dom i čisto dete i da ja budem sređena, a da ne spominjem sve one vrlo važne sitnice.
Hvala na komplimentu :* Pozdrav za Katarinu i mamu!
Stici ces, znam po sebi. U pocetku je bilo jako tesko ali vremenom je sve lakse. Organizacija je pola posla 🙂