Sofijin razvoj: 13-18

Kad uspete da posklanjate sve papire od poklona za rođendan, otarasite se svih balona i ostataka od rođendanske proslave, trepnete i vaša nekad tako mala beba već ima godinu i po dana. Najozbiljnije. Koliko su mi oni prvi dani po dolasku iz bolnice u magli od sve euforije, toliko su mi i ovi Sofijini meseci totalno nesređeni u glavi zbog svakakvih dešavanja i njenog naglog kako fizičkog, tako i psihičkog razvoja.

Ako ste mislili da je prva detetova godina puna „prvih“ dešavanja, eh, grdno ste se prevarili. Ponestaće vam mesta u bebinom dnevniku malo nešto posle prvog rođendana i onda vam ništa drugo ne preostaje, nego da uzmete fotoaparat ili kameru u ruke i da – snimate. Ne slikate, jer fotografije i nisu tako verni prikaz onoga što se u ovom periodu dešava, a i ako nemate neku veoma skupu profesionalnu opremu nemojte se ni truditi, jer će većina fotografija biti totalno mutna.

Pored onih bitnih dešavanja poput odlaska na more o kom sam već pisala i jedne ružne epizode koju ću nazvati „Žuto dete“ koja zaslužuje poseban post, pokušavala sam da zapamtim sve bitne događaje. Kada je zapamtila prvu pesmicu i počela da peva, kada je povezala par reči, kada je načinila prve ozbiljnije plesne korake, ali se vremenom toliko toga nagomilalo, toliko da bih mogla o svakoj nedelji da pišem poseban post.

Njihov govor se razvija neverovatnom brzinom, iz dana u dan. Povezivanje reči i povezivanje reči sa pojmom je u ovom periodu za njih lagana radnja, kao da to oduvek rade. Ipak, postoji dosta dece za koju znam da u ovom periodu imaju fond od svega par reči i da se mame veoma brinu oko toga i trče kod logopeda. Na kraju, uvek ta deca oko treće godine počnu da izgovaraju čitave rečenice odjednom. Sofija je u ovom periodu imala veoma bogat fond reči, ali ipak nerezumljiv za ljude koji nisu stalno u njenom okruženju. Primera radi, loptu smo zvali gau. I ako bih je nazvala pravilnim imenom, ona bi me ispravila: „Ne mami! Gau!“, tako da smo morali da usvojimo većinu njenih „reči“. Vremenom smo to uspeli da ispravimo, kako se razvijao njen govor, tako su i stvari dobile svoja pravilna imena.

Možda zato što se njen nadimak završava slovom i, svi smo odjednom preimenovani u: mami, tati, dedi, babi, čiči. A meni je to bilo toliko slatko i pomalo jedinstveno, da se nisam ni trudila da ispravim. 🙂

Kako za nove hodače, tako i za one već iskusne važi pravilo da su u ovom periodu nezadrživi. Ako nešto zaokupi njihovu pažnju, oni će ići ka tome, bez obzira kakve prepreke bile. Sofija je bila takva (a i još uvek je) da mora da dotakne sve novo što vidi, stegne, a i ako ne obraćam dovoljno pažnje ili nisam dovoljno blizu stavi u usta, što je bio slučaj sa jednim precvetalim maslačkom. Ne postoji to čega se ona plašila i što nije smela da uhvati. Pravi dokaz za to je i ovaj snimak posle kog su mnogi rekli da i nisam baš sasvim normalna.

Učili smo mnogo, i mi od nje, i ona od nas. Objašnjavali smo joj zašto se pojedine stvari rade tako kako ih radimo, pričali joj o novim stvarima koje bi videla dok smo šetali van kuće i uživali u produženom letu. Mi smo učili kako da budemo malo opušteniji roditelji, vraćali smo se polako sami sebi, jedno drugom i prijateljima. Uživali u jutarnjim kafama u gradu vikednom dok većina spava i uživali u večernjim šetnjama kada nam je već uveliko prošlo vreme za spavanje. Naučili smo da se osnovne radnje poput hranjenja, presvlačenja pelene i spavanja mogu raditi na najneobičnijim mestima. Pokušali smo da skinemo pelene i zavolimo nošu, ali smo posle dužeg mučenja videli da za to još nismo spremni (ili dovoljno uporni).

Čitali smo mnogo, omiljene knjige par puta uzastopno, dok ona neku drugu ne bi smatrala zanimljivijom ili dok se ja ne bih umorila od čitanja. Nekad bih bila toliko umorna od priče i pevanja, ali svaki put kad bi ona uperila prstom u nešto i pitala „Ta to?“, ja bih nastavljala da pričam. U ovom periodu znaju da budu veoma zahtevni i naporni, toliko da imate žarku želju da isključite sve i zamračite sobu makar na pet minuta. A onda se setite perioda prohodavanja i bolova u leđima i kažete sebi – ma ovo je laganica.

Ljubav prema životinjama je naglo procvetala, jer su one postale najzanimljivije igračke. Komšinica Maca je imala toliko poverenja u nas, da nam je redovno dovodila svoje tri male krznene loptice, od kojih je samo ovaj mali šarenko pristajao na Sofiju bezgraničnu ljubav, maženje i igru. I tada je postalo svima jasno da je samo pitanje trenutka kada će u kući zateći jednu našu dlakavu lopticu.

I svima smo, bez imalo preterivanja i pretvaranja, pričali kako je to što smo postali roditelji nešto najlepše što nam se desilo. I kako se lako zaboravi svo nespavanje i nespremnost na nove situacije kada te dva velika oka upitno pogledaju i smatraju te centrom svog sveta. I više nije bilo straha od novih situacija i promena koje su sledile, već smo ih sa velikim nestrpljenjem čekali.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: