Prvi put kod ozbiljnog doktora

Da sam vreme koje sam provela gledajući da li Sofija diše dok spava, da li su joj oba oka iste veličine, da li po telu ili po glavi ima bilo kakvih promena na koži provela čitajući i učeći, do sada bih imala diplomu nekog fakulteta. Mislim da sve majke to rade, pogotovo u prvoj detetovoj godini i pogotovo sa prvim detetom. Prvih par meseci je bilo napeto i nismo bili sigurni šta radimo, ali kako je ona postajala starija i jača, tako smo i mi postajali sigurniji u roditeljsko umeće i pre nego što je napunila godinu dana potpuno smo se opustili. Prebrodili smo sve vakcine bez temperature i većeg plača i ostala je samo još jedna vakcina, pa da i na to poglavlje stavimo tačku.

Spremni i sigurni u sebe otišli smo i na tu rutinsku kontrolu i vakcinaciju sa navršenih trinaest meseci. Bila je sezona godišnjih odmora i podesilo se tako da je naš pedijatar bio na odmoru, ali je zamena bila proverena, tako da se nismo ni malo brinuli. Posle rutinskog pregleda žena se okrenula ka nama i pitala nas da li je Sofija preležala žuticu. Na naš negativan odgovor je nastavila da se smeška i rekla da joj deluje malo žućkasto i da verovatno zbog tatine žute majce i veštačkog svetla to deluje još upadljivije. Tata i ja smo reazmenili poglede o-čemu-ova-žena-priča-?, pokupili upute za redovno vađenje krvi i urine kulture, izašli napolje i odlučili da sutra ujutru vadimo krv i donesemo uzorak, jer se Sofiji već poprilično spavalo.

Sutra ujutru smo uskraćene tatinog prisustva i stegnutih zuba pokucale na vrata ambulante za vađenje krvi, spremne za još jednu u nizu pobeda. Gledale smo kuce, mace i zeke na zidu i pričale i gukale kako su lepi, kad se sestra okrenula ka meni i pitala zašto doktorka traži dodatne analize. Dodatne analize?! Nisam imala pojma o čemu se radi. Rekla sam da smo bili na rutinskoj kontroli i da mi ništa nije rečeno o bilo kakvim dodatnim analizama. Dodala sam i šta je rekla za njen žućkast ten, ali i da ništa ozbiljnije nije pričala sa nama o tome. Dobili smo instrukcije da povrnemo rukav i kako da namestimo ruku. Mrzela sam i sebe i doktorku i sestru i tu ogromnu iglu koja se zabola u venu moje duše i punila već drugu epruvetu. Dok se ceo proces završio bila sam opomenuta par puta da ne držim dete kako treba, dobila kompliment da samo plašim svoje dete svojim reakcijama na šta je i druga sestra došla da pripomogne u držanju deteta. Sofija je vrištala, a ja sam imala utisak da je neko zavukao ruku u moj stomak i da mi vadi želudac napolje. Nekako sam pokupila sve stvari iz čekaonice, izašla napolje i na klupi pokušala da smirim i sebe i nju i obrišem sve te naše suze koje nikako nisu prestajale da teku. Do kraja dana smo se vukle po kući, pokušavale da nadoknadimo svu izgubljenu tečnost i čokoladom lečile nervozu.

Ujutru ponovo u ambulantu po rezultate. Kažu nam da se javimo na glavni šalter. Na glavnom šalteru dobijamo obaveštenje da ćemo morati ponovo da damo krv jer se krv zgusnula i nisu mogli da odrade rezultate. Sestri sam krenula da objašnjavam da ne želimo to da odradimo danas, jer ne mogu sama da je smirujem ponovo, na šta je ona odmahnula glavom i rekla mi da sednem i da će vaditi krv iz prsta i da će sve brzo biti gotovo. I bilo je. Bilo je opet suza, manje nego prethodnog dana doduše. I jedna epruveta, za iste rezultate. I baš ništa od toga mi nema logike ni dan danas.

Na rezultatima sutradan bilirubini i još jedna vrednost alt malo povišeni. Zakazujemo kontrolu kod našeg pedijatra i u međuvremenu na internetu nalazimo svakakve informacije šta bi to moglo da bude i blago smo preplašeni. Naš pedijatar smatra da je sve to samo preterana reakcija njene koleginice i piše na uputu svašta nešto da bi nas primili odmah na ultrazvuk. Ovaj put smo bili jači za jednu babu kao moralnu podršku, sestru na ultrazvuku koja nas poznaje i doktora koji zna sa malom decom. Malo prenemaganja i malo plakanja, uredni rezultat komplenog ultrazvuka i uput da vadimo krv za petnaest dana kada se vratimo sa odmora.

Odmorili smo se, napunili baterija i sa optimizmom krenuli u još jedno vađenje krvi. Ovaj put opet iz vene. I opet mnogo plakanja, i njenog i mog, i zbunjen tata koji ne zna čije suze pre da briše. Na rezultatima opet povišeni bilirubini i ast vrednost. Na reči pedijatra „Daću vam uput za Beograd“ sam već polako počela da se gubim. Tata i ja smo razmenili one prazne poglede pune očaja, jedva se držeči na nogama. Izašli smo napolje i upoređivali boju kože našeg deteta sa ostalom decom i stvarno nam se činila malo žućkasta. Počela sam da razmišljam i da prebacujem sebi što se ne kontrolišem dovoljno često, jer sam je u to vreme još uvek dojila.

Uspeli smo čak i da se uspavamo tog jutra kad smo kretali za Beograd, jer smo celu noć proveli u razmišljanju šta li nas sutra čeka. Pokupili smo stvari za deset minuta i krenuli u nepoznato ne znajući šta da očekujemo. Sedela sam držeći je usnulu u rukama, ljubila joj obraze i čelo i pitala se gde smo to omašili. Šta to nismo na vreme uočili. Mirisala sam joj znoj na čelu i prizivala svoj majčinski instikt za koji sam sumnjala da li postoji.

Uzak i mali hodnik bio je prepun dece. Neke veoma male, neke malo veće, neke usnule, neke blede. Povremeno su prevozili kolicima ili nosilima decu koja su očigledno bila u velikim bolovima. Dva sata, koliko smo čekali, provela sam u razmišljanju zašto smo tu kada nama tu očigledno nije mesto. I konačno dolazi red i na nas i posle mog monologa, detaljnog pregleda na stolu uz još jedno Sofijino vrištanje, pregledanja svih papira i analiza što sam u tom trenutku mislila da traje večno dobijamo zeleno svetlo od doktora da idemo kući i da mirno spavamo i da možemo da isprimamo vakcine do kraja. Nisam pitala ni zašto do toga dolazi, ni da li trebamo da pratimo promene u krvi dalje, ni da li trebamo da menjamo nešto u ishrani. Samo sam se najljubaznije što sam znala zahvalila doktoru i osoblju i izletela napolje mirne duše.

Kasnije smo dobili informacije da se to javlja kod dece koja naglo rastu i kod dece koja su stalno u pokretu, jer mišići trpe velike bolove pa se to odražava na celokupni organizam. Da to nije ništa strašno i da je to samo prolazna faza. Imali smo  još jednu uplašenu mamu sa „žutim detetom“ u familiji kojoj sam na vreme stigla da ispričam naše iskustvo i smirim joj živce.      

Sofijina žućkasta nijansa kože se vremenom istonirala i sada imamo malo „ciganče“ kako joj mi tepamo, ne znamo čijom zaslugom – babinim genima sa jedne strane ili dedinim i čikinim sa druge.

Advertisements

4 mišljenja na „Prvi put kod ozbiljnog doktora

    • Da, na kraju je ipak to najvažnije. Ostala je samo njena velika trauma i strah od ljudi u belim odelima i moj strah od ulaska na dečje odelenje, ali i to ćemo vremenom verujem naučiti da prebolimo.

  1. uh. lekari nekada zaista nemaju obzira, a i mi smo u tim situacijama previše uplašene i preokupljene sopstvenim mislima da zahtevamo i tražimo objašnjenje.

    drago mi je da je sve ok, i nadam se da će se taj strah vremenom izgubiti, jer ipak su beli mantili neko ko treba da nam bude prijatelj kada nam je teško. ❤

    • U celoj ovoj situaciji lekari su i bili ljubazni, pogotovo doktor na koga su nas upozorili da ima malo nezgodnu narav. Sestre su bile te koje su bile bez i malo obzira i razumevanja.
      Za strah videćemo, verujem zalečiće to vreme sve malo.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: