Naša priča o dojenju

Kada sam saznala da sam trudna i počela da čitam i ozbiljno razmišljam o onome šta me čeka, ustanovila sam neka pravila, odmah, od početka. Jedno od tih pravila bilo je da ću dojiti svoju bebu, ili ću bar pokušavati iz petnih žila, ma koliko teško i bolno bilo. Ni malo mi se nije sviđala ideja da svoje dete hranim hemikalijama, ako je to već moguće prirodnim putem, da ustajem u toku noći i slušam bebu kako gladna plače dok joj pripremam flašicu i da dajem dobar deo jedine plate u kući za bebinu formulu.

Kada se Sofija rodila, zbog mog carskog reza i antibiotika koje sam primala, prva četiri dana je morala da se hrani isključivo dohranom, jer ja niti sam bila u stanju, niti sam smela da je dojim. Petog dana me je doktorka koja dolazi u posetu pitala da li sam dojila svoju bebu i rekla mi da od tog dana isključivo dojim. Sam početak je bio nesnosno mučenje. Bila sam totalno neiskusna, jer nikakva literatura vas ne može stvarno pripremiti na ono što vas čeka. Držala sam dojku i Sofijinu glavu tačno po uputstvu knjige ali se nije dešavalo ništa, sem njenog plakanja i moje frustriranosti. U večernjoj smeni je došla veoma prijatna laktaciona sestra i rekla mi da se beba isuviše navikla na cuclu i veliki protok mleka bez imalo muke i da ću morati da se prebacim na ispumpavanje mleka.

U bolnici u mom gradu politika je takva da vi niti možete same da pravite bebi dohranu, niti imate uslova da same iskuvate svoje flašice, tako da je svo moje ispumpano mleko završilo u lavabou. Prva dva dana bila su izuzeztno naporna, ruke su me bolele od stiskanja pumpice, a leđa od konstantne povijenosti ili nad bebom ili nad pumpicom, jer mleko najbolje izlazi u prirodnoj poziciji tela za dojenje, bar je kod mene bio takav slučaj. Sledećeg dana smo već pričale drugačiju priču. Izvukla bih malo mleka pumpicom i stavila Sofiju na podoj i sve je odjednom bilo mnogo, mnogo lakše. Sisala bi par minuta i onda bi počela da se buni, jer je mleko sporije teklo i morala je malo više da se muči. Onda bih je prebacila na drugu dojku, da se malo odmori i skupi snagu da isisa svo mleko do kraja. Uzimale smo i dalje dohranu dva puta dnevno, uvek popodne, jer je ona odbijala da sisa i bila vrlo nervozna i vidno gladna.

Po izlasku iz bolnice, u kućnim uslovima, vrlo brzo smo se pretvorili u uigran tim. Ja sam i po sat vremena sedela u fotelji dojeći Sofiju, okružena jastucima, a tata je donosio vodu čim bi video da se flaša pored moje fotelje prazni. Imala sam utisak da mi unutrašnjost tela gori i u toku podoja znala sam da popijem oko dva litra tečnosti. I dalje sam koristila pumpicu, kad god bi Sofija zaspala u toku podoja izvukla bih sve što je ostalo i to smo čuvali ako nas zadese njene „žute minute“ da ne želi da sisa, u slučaju da je ona gladna a ja nemam mleka ili ako odlučimo da prošetamo negde, a hrabru babu ostavimo samu sa malom bebom kod kuće.

Mesec dana posle Sofijinog rođenja sve se normalizovalo i više nismo imali nikakve muke sa dojenjem. Znala sam u kom periodu će tražiti da jede, u koje vreme joj se spava pa je tad ne bih ni stavljala na dojku, jer tek što bi mleko krenulo, ona bi već zaspala. I tako smo provele ukupno osamnaest meseci. Bilo je manjih uspona i padova. Kada su izbijali prvi zubići bila je toliko nervozna i ujedala me toliko da sam jaukala i želela da joj otkinem onaj mali sladak nosić sa lica koliko boli, ali sam i dalje nastavljala. Pauzirale bi na par sekundi, mazale gel za hlađenje desni i nastavljale dalje. Jednom me je tako jako ujela da sam podoj morala da prekinem zbog spoljašne rane na bradavici.  Nedelju dana sam mazala bradavicu i bacala mleko, a naredne tri nedelje, dok rana nije potpuno zarasla, sam izvlačila mleko pumpicom i davala joj iz flašice kada bi završile obrok sa prve dojke.

Vremenom sam polako smanjivala broj podoja, jer nisam želela da navikne da može da sisa kad god ona želi pa da se sve to pretvori u igru, već samo kad joj treba hrana. Nikada nismo koristile podoj kako bi ublažile nervozu ili napad plača. Kako je rasla tako sam pravila balans između čvrste hrane i mog mleka. Posle četrnaestog meseca svele smo podoj na dva puta, ujutru kad bi se probudila i uveče pred spavanje, a poslednjeg meseca imale smo samo jedan, večernji podoj.

Odvikavanje je teže palo meni nego njoj. Psihički sam se pripremala na to mesec dana unapred i smišljala strategije. Čitala šta mi sve u ishrani može pomoći u prekidu laktacije i čega bih morala da se odreknem. Unapred sam odlučila da lekovi ne dolaze u obzir. Čitava avantura trajala je nedelju dana. Prvi dan je protekao bez ikavih trzavica, Sofija se samo bunila uveče, jer je navikla na večernje mleko. Drugog dana su mi grudi bile toliko pune da je samo na pritisak prsta mleko krenulo da curi. Koristila sam pumpicu tek toliko da se oslobodim pritiska u grudima. Trećeg dana sam odlučila da kroz sve ovo ne mogu da prođem sama, spakovala torbu i otišla sa Sofijom kod mame. Takav nalet promena raspoloženja u životu nisam iskusila. Čas bih bila vrlo dobro raspoložena, čas bih plakala, čas bih sedela i gledala u jednu tačku na zidu. Kad vam pričaju o takvim situacijama mislite da ljudi preteruju i da preuveličavaju svoje emocije. Sve dok ne prođete kroz nešto slično. Tri dana je trajala borba sa hormonima i glavoboljom, uz pojačano konzumiranje vode i čokolade koja je imala opuštajuće dejstvo na mene. Za ukupno nedelju dana mleko je stalo i sve se vratilo u normalu. Osim broja mog brusa, koji je za jedan manji od onog koji sam nosila pre trudnoće.