Drugi put na moru

Kad smo preživeli prvi put na moru, prvo putovanje sa malom bebom, spavanje u autobusu, prilagođavanje nje tako malene novoj sredini, mislili smo drug putovanje će proći veoma lako. Dok pucnemo prstima bićemo na moru. I ispočetka se činilo tako. Autobus je stigao na vreme, dobili smo čak i jedno dodatno sedište, tako da je tata mogao da se opusti, imali smo internet u autobusu, posle našeg mesta imali smo samo još jedno stajanje u blizini tako da nije bilo noćne buke pri ulasku novih putnika. Vozač je stajao na drugačijim mestima za pauzu od onih rutinskih, tako da nigde nije bilo gužve, nigde dugačkog reda za wc. Mislili smo da ćemo u Pefkohoriju biti i pre predviđenog vremena i već sam unapred smišljala gde ćemo ići dok čekamo da nam apartman bude spreman.

Sve se to motalo po mojoj glavi dok nismo stigli pred granicu Srbije. Dugačak red autobusa, gomila umornih putnika, gužva svuda. I tako sve do ulaska u Grčku. Svaki put ista priča iznova. Naš put do Pefkohorija trajao je ukupno sedamnaest sati. Malo je reći da smo svi bili nervozni. I Sofija i ja pored nje i tata pored nas i svi putnici u autobusu. Pri ulasku u Grčku stigla nas je i kiša, tako da je nervoza postala još veća. Sofija je stigla da pogricka sve što sam ponela za usput, da popije celu njenu zalihu soka i vode i dobro naruši našu, da se prepiški dva puta, tako da je poslednjih sat vremena puta provela u majci i peleni, sa dodatnim peškirom ispod guze, za slučaj da opet bude prelivanja.

Posle bezbroj stajanja, jer je naša destinacija bila poslednje odredište u toj turi, stigli smo u za čudo suncem okupan Pefkohori. Izlazak iz autobusa doživeli smo kao spas, tako da smo progledali kroz prste vozaču koji nam je pri istovaru pocepao kofer. Ostavili smo kofere u sobi, obukli kupaće kostime ispod šorceva i majica i pohitali ka nekom restoranu. Ostatak dana proveli smo na plaži i već na prvi znak pada temperature vratili smo se u apartman. Sofijin krevet smo primakli uz naš i pet minuta po gašenju svetla svi smo utonuli u dubok san.

Negde rano izjutra čula sam kao da je nešto palo. Pogledala sam po sobi, jer smo malu lampu ostavili uključenu, i videla da je tata već na nogama. Dok sam se trudila da otvorim oči još malo on je već spašavao situaciju: Sofija se u toku spavanja okretala po krevetu, pala na pod i nastavila da spava. Skočila sam kad sam shvatila šta se dešava, a onda smo par minuta stajali iznad nje, pokušavajući da se uverimo da je sve u redu. A ona je samo nastavila da spava na podu verovatno najdubljim snom u svom životu, kao da se ništa nije desilo. Prebacili smo sav višak posteljine preko kofera i sve to stavili uz ivicu njenog kreveta. Sat vremena kasnije ponovo nas je probudila, ovog puta grleći kofer kao da je najmekši meda na svetu. Ostatak jutra provela je šutirajući me u krevetu, dok je tata spavao u njenom.

Stomaci su krenuli da nam zavijaju oko pola devet tog jutra, tako da smo se probudili i na brzinu spremili, natovarili kolica potrebštinama za plažu i uputili se ka najbližem kiosku sa girosima. Pefkohori je veliko mesto, tako da izbora ima dosta. Samo što retko šta sem pekara ima hranu ujutru. Jedva smo našli neki mali zavučeni restorančić koji služi girose u deset ujutru.

Punih stomaka požurismo na plažu. Glavna plaža je veoma uska, uglavnom načičkana ljudima i veoma prljava, tako da smo produžili dalje i otišli na krajnju plažu, u vlasništvu jednog kafića. Tamo smo se odmarali ispod suncobrana, pili pića iz kofe pune leda i uživali u čistom pesku. Sve je bilo odlično sem dve stvari: Sofija je čvrsto odbijala da uđe u vodu i zahtevala nošu. Nije bilo šanse da je ubacimo u more, okačila bi mi se oko vrata i gurala nogama gore, pokušavajući da mi se popne na ramena pri samom dodiru vode i njenih stopala. U tom periodu bila je već totalno naviknuta na nošu, tako da pelene nismo više nosili, a ja sam se neiskusna nadala da će se navići na wc šolju tog prvog dana kada vidi da nema drugog izbora. Ta moja ideja na žalost nije upalila, tako da je ostatak letovanja noša provela u korpi kolica, prateći nas pri svakom koraku.

Ma koliko veliko mesto bilo, nama nikada nije samo ono dovoljno zanimljivo, pa smo se već trećeg dana uputili na malo udaljenu plažu. Posle sat vremena hoda i oduševljavanja vilama koje smo videli usput, došli smo na plažu koja nije bila ništa posebno, čak i premalo posećena za naš ukus, sa velikim kamenjem po kojem Sofija nije htela bosa da hoda, tako da smo se brčnuli malo i vratili nazad. To popodne i svako drugo do kraja letovanja proveli smo na gradskoj plaži, u nekom ćošku gde su pre nas bili fini ljudi koji nisu ostavljali svašta u pesku. Popodne je temperatura bila malo niža i manja razlika između temperature vazduha i vode, tako da je Sofija pristajala da napusti koficu, grabuljicu i lopaticu sa kojima se non stop družila na obali i provede u našem zagrljaju po desetak minuta u vodi.

Jedan dan izdvojili smo za krstarenje. Sofija obožava brodove i čamce i s obzirom da je ovo bio prvi njen boravak na brodu plašila sam se kako će podneti. Nekoj deci jednostavno ne prija ljuljanje broda, zatvoren prostor sa mnogo ljudi gde ne mogu da trče, ali Sofija je krstarenje podnela šampionski, čak je malo uspela i da dremne na brodu.

Na prvom stajalištu, u zalivu Torones, ušla je sama u vodu. Plitka topla voda joj verovatno nije izazivala strah, tako da mi je propao svaki pokušaj fotografisanja nje ili sa njom. Čim bih je podigla da je zagrlim da nas tata slika vukla bi se i bacala ka vodi, tako da smo brzo odustali i pustili je da uživa. Između par pristojnih uspela sam da napravim i ovu fotografiju koju ću čuvati dugo i jednog dana kada ona bude postala mama i bude mi se žalila kako njeno dete neće da jede samo ću joj ćutke poturiti fotografiju na kojoj se vidi koliki je ona nećejed bila.

Drugo stajalište bilo je Neos Marmaras. Dok smo do njega stigli već smo svi bili malko nervozni od dugog boravka na vodi, tako da smo jedva čekali da se iskrcamo. Luka puna brodića bila je savršeno mesto za slikanje, tako da dok sam ja ispozirala par fotografija Sofija je uspela da upadne u ovu fazu:

Šećkali smo se po gradiću i pričali o malim slatkim građevinama i završili u restoranu na ručku, čekajući nju da se probudi. Mislila sam da će propustiti za nju najlepšu stvar, ali petnaestak minuta pre polaska broda probudila se i onda smo se spustile stepeništem do obale gde je prebivalište patkica, labuda, gusaka, kokošaka što je bio raj za nju. Nisam uspela ni da je snimim ni da je slikam sa svim tim pernatim živuljkama jer nisam znala kakva im je narav, ali mislim da ću to njeno oduševljenje pamtiti večno.

Imali smo sreću pa su u isto vreme na Kasandri letovali jedni od Sofijinih omiljenih baka i deka, tako da smo jedan dan proveli družeći se sa njima. Kupali smo se na čini mi se najlepšoj plaži na Kasandri koja ima svoj prelep uređeni deo i još lepši divlji deo,trčali smo sa iste plaže bežeći od kiše koja nam je bez ikakve najave dala desetak minuta fore da se sklonimo, ručali smo lignje u njihovom apartmanu na suprotnom delu Kasandre i bili oduševljeni kozjim sirom, kupali se na njihovoj plaži iznad koje se prostire šuma sa koje vetar donosi miris borova, spustali se niz tobogan u dvorištu njihovog hotela jedno sat vremena. Sofiji je ovo bio nesumljivo najlepši dan letovanja. Pored gomile pažnje u društvu njoj omiljenih ljudi dobila je i poklone, tako da smo do kraja letovanja, pa i danima kasnije, slušali njene priče o ovom danu. Uveče nije bilo potrebe da je uspavljujemo, dremala je već na noši, a pidžamu sam joj oblačila dok su joj oči bile polusklopljene.

Ostatak letovanja proveli smo u spavanju, kupanju i spremanju ukusne hrane. Sofiji se mnogo svideo suvlaki, morska riba koju do tad nije jela, grčko belo preslatko grožđe i mango koji je takođe tada probala prvi put. Grabila je mekane narandžaste komadiće i jela ih i alavije nego kad sam joj prvi put dozvolila da jede bananu u komadićima. Do kraja letovanja činilo mi se da se ugojila čitav kilogram, jer je stomačić postao ispupčen, a ja je sa malo većim naporom dizala u zagrljaj.

Pretposlednjeg dana letovanja padala je kiša, tako da smo dan proveli u apartmanu, gledali smo filmove i crtaće, igrali se, čistili ulovljene morske ježeve i jeli kolače iz omiljene poslastičarnice. Po glavi sam već zamišljala najgore moguće scenarije o povratku i čekanju na vreme za polazak autobusa.

Ipak, sve je prošlo mnogo bolje nego što sam zamišljala. Sofija se tog dana opustila i ulazila sama u vodu, igrala se i bez lopatice i kofice u pesku, spavala u kafiću u kolicima i pristala da stavimo pelenu po ulasku u autobus. Autobus kojim smo se vraćali bio je samo za putnike koji su boravili u Pefkohoriju, tako da nismo imali usputna stajanja. Gužve na granicama su bile podnošljive, a vožnja udobna, tako da smo uspeli i da odspavamo. Kući smo stigli za deset sati i utonuli u san, mnogo odmorniji nego posle puta u odlasku.

Advertisements

2 mišljenja na „Drugi put na moru

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: