O fotografijama

Čini mi se da je, otkako su izmišljeni digitalni fotoaparati, fotografija znatno izgubila svoj značaj. Memorijske kartice na koje staje i više stotina fotografija, računari gde se fotografije samo prevuku u neki New Folder x na desktopu i tamo ostanu zaboravljene, pa onda još i gore telefoni sa kamerama čiji megapikseli rastu iz dana u dan.

I gde onda tu ima mesta za foto albume? Gde ima mesta za ono uzbuđenje kad odeš u foto radnju i čekaš i po čitav dan ne bi li dobio par desetina fotografija od kojih je polovina mutna, sa odrezanim glavama ljudi i kad za one poslednje a najbolje nije ostalo mesta na filmu?

O organizaciji

Kao neko ko veoma voli sve što je šareno, lepo upakovano, sređeno, išarano porukicama i stikerima sebe veoma često osuđujem kada pogledam u kakvom se haosu nalaze moje digitalne fotografije. O tome da su fotografije samo iz prva tri meseca Sofijinog života vrlo slabo editovane, odrađene i poređane u album ne želim ni da pričam. Da sam imala desetak narezanih ne backupovanih dvd-a sa Sofijinim slikama u folderima pod nazivima tipa „Sofija u parkiću“ (kao da sam je samo jednom vodila u parkić!) pravićemo se da vam nisam ni priznala, da ne bih samoj sebi čupala kosu sa glave.

S tim u vezi, pre par meseci odlučila sam da napravim bitnu organizaciju svojih digitalnih fotografija. Sve fotografije sa raznoraznih diskova bile su vraćene na hard disk. Ma koliko mi se to u tom trenutku nemilosrdno činilo, bila sam samoj sebi zahvalna na tom koraku kasnije. Zatim sam napravila folder za svaku godinu. O, da, imala sam više godina nerazvrstanih fotografija! Za svaku godinu napravila sam foldere po mesecima i u svakom mesecu napravila foldere bitnijih događaja. One koje nisu vezane za neki specijalni događaj završile su u folderu „razno“ u mesecu kad su napravljene. Onda je krenula raspodela fotografija po folderima.

Vidite, kad imate samo jedan digitalni aparat, to možda i ne zvuči tako strašno. Ali kad imate tri, od kojih jedan gubi memoriju datuma svaki put kad izvadite baterije iz njega, a niste toliko vredni da svaki put datum namestite, to baš i nije tako laka igra. Srećom pa sam po Sofijinoj garderobi i rasporedu nameštaja u dnevnoj sobi brzo rešila sve zagonetke.

Kada je sve bilo sređeno ostalo mi je samo da režem diskove. Po dva puta. Za ne daj Bože da mi baš neka slika zatreba, a da je baš taj disk oštećen. Kao što mi se davno desilo sa fotografijama sa našeg prvog zajedničkog planinarenja koje i dan danas ne mogu da prežalim (tatinog i mog, davno daaavno pre Sofije).

Pre nego što sam brisala narezane fotografije usledio je najteži posao. Svaki mesec svake godine godina dobio je još dva foldera: „za obradu“ i „za izradu“. To je bio posao od kog sam dobila još koju sedu i žulj na kažiprstu od kliktanja. Odrediti koje fotografije idu u porodični album nije ni malo lak posao, tu su one sa mora, sa rođendana, iz raznoraznih poseta i sve su drage i svuda je slatka i sve bih ih odradila, ali bi mi onda trebala polica samo za foto albume. Evo, već je januar, a ja tek što sam sredila fotografije sa letovanja iz septembra. Ali, polako, trud se ipak isplati.

 O opremi

Kao mlada i neiskusna vodila sam se, kao i većina ljudi, onim da ne mogu ja praviti dobre fotografije ako nemam dobru opremu. I onda sam sela, presabrala se i odlučila da štedim narednih x meseci. U međuvremenu sam počela da čitam raznorazne forume i blogove i videla da pored para treba da se naoružam i znanjem i iskustvom. Videla sam da se uz totalno jeftin aparat i minimalno znanje programa za obradu fotografije mogu postići veliki rezultati, pa sam rešila da odložim davanje x stotina evra za nov fancy aparat sve dok ne naučim nešto više o kompoziciji fotografije, podešavanju aparata, fokusu i svetlu. Uzela sam svoj Fujifilm Finepix S4200 u ruke i krenula sa vežbanjem. Kad god bih se malo više potrudila, malo posmatrala okolinu, zrake sunca, gde pada svetlost dobila bih neverovatno dobre rezultate. To se naravno ne odnosi na većinu Sofijinih fotografija, jer sam je uglavnom jurila objektivom da je stignem.

O obradi

Ranije sam imala dosta vremena za obradu fotografija i dosta sam se tome posvećivala. Sada Photoshop uključim uglavnom da nešto cropujem ili malko popravim svetlo, tako da je jedna u vrhu liste želja i obaveza za 2015. godinu ta da sednem i malo se više poigram fotografijama pre nego što ih ubacim u folder „za izradu“. Ne bi škodilo ni da naučim nešto novo i konačno vidim šta se krije u onim akcijama u Photoshopu, tako da ako budem održala reč viđaćete mnogo lepše fotografije ovde na blogu. Onima koji tek kreću u svet obrade toplo od srca uvek preporučim Adobe Lightroom čija se trial verzija može skinuti sa Adobe sajta. Bez mnogo muke dobijete vrlo lepe efekte.

O fotografisanju dece

Nisam profesionalac, ali i od njih sam čula da je fotografisanje dece većinom naporno. Sve je to lepo dok su bebe, ili kasnije kada već postanu devojčurci i momčići koji hoće da poziraju. Ali ona faza „hoću da vidim sve i dotaknem sve“ je nešto što mame sa fotoaparatom najviše mrze. Nekad bih jurila za njom po parkiću i sat vremena i dobila samo dve-tri dobre fotografije. Vremenom sam naučila par bitnih stvari koje, bar kod Sofije i u našim kućnim uslovima , imaju dobrog efekta:

– ne mogu je stići kada je sita, naspavana i među gomilom njoj nepoznatih stvari. Igranje u parkiću prođe sa gomilom dobrih fotografija, ali na ostalim njoj malo poznatim mestima prođemo sa gomilom mutnih snimaka ako je pratim u korak. Tu sam naučila da stanem, malo dalje, ali ipak dovoljno blizu da mogu pravovremeno da odreagujem na svaku moguću povredu i da čekam. Uperenog fotoaparata i spremnog fokusa čekam onaj trenutak kada ona prvi put dodirne neki nepoznat cvet, list, kamenčić ili klupicu. I uvek te fotografije odu u mesečni folder za izradu.

– moram da se spustim na njen nivo. Klečanje na kolenima i rukama, kad-kad i ležanje na podu i na travi, slaganje gomile knjiga kako bih dobila pravu visinu za fotoaparat da obe stanemo u kadar mi uopšte nije strano.

– naša kuća ima veoma nezgodan položaj: prizemna je a ograđena sa tri više kuće koje nam u toku čitavog dana zaklanjaju dobar deo svetlosti. Druga stvar je što smo tata i ja ljubitelji jarkih boja, tako da su nam zidovi u kući narandžasto-žućkasti sa okačenim narandžastim trakastim zavesama. Prava idila ako želite da uslikani ljudi izgledaju kao najgori slučajevi obolelih od žutice. Zato sam iskustvom došla do sledećeg plana i programa: kada imamo neko tematsko slikanje (novogodišnje, rođendasko, prolećno, maskenbalsko…) odradimo ga što ranije ujutru. Skupim zavese i popalim sve moguće izvore svetlosti u sobi. Posle toga ostaje samo blaga korekcija boja. Naravno da imamo i one fotografije gde smo žuto-narandžasti, opaljeni sobnim svetlom uveče dok plešemo u pidžamama posred haosa od igračaka nasred dnevne sobe. Gomilu takvih fotografija!

– ne mora se slikati svaki prvi put! Jer želite da budete uz svoje dete kada prvi put vidi slona, kad je prvi put lizne kuca posred lica, kada prvi put proba sladoled i čokoladu, kad prvi put uđe u bazen za odrasle. Takve fotografije zabeležite svojim očima i čuvajte u dnu srca i pregledajte ih iznova u svim onim trenucima kada budu daleko od vas. Biće repriza i prilika za fotografisanje.

O ovogodišnjem projektu

Prošle i pretprošle godine gledala sam kako kreativna dama na blogu Practising Simplicity svake nedelje fotografiše svoju decu, uz gomilu blogerki koje su se odlučile na isti korak. Ove godine pratim njihov primer i nadam se da ću istrajati u tome i da mi se više neće desiti da prođu po dve-tri nedelje bez podizanja fotoaparata sa police. Nateraću samu sebe da više vežbam, da postanem bolja i da češće pišem u ovom svom malom kutku, pa očekujte gomilu fotki na kojima se smeši jedna velika čupava loknava glava.

U ovom trenutku, kad iz šestog nastavka završavam post, već kasnim sa postavljanjem prve fotografije, ali se tešim time da mi je zbog praznika sve dozvoljeno 🙂

 

Advertisements

2 mišljenja na „O fotografijama

  1. Izrađene fotografije su raj za oči, čak i kad su „nesređene“. Od rođenja moje Katarine sam sve digitalne odmah, po završetku mjeseca svrstavala u mjesečne foldere i prelijepo je sad kad ih gledam po redu. Mada, imam samo jedan fotoaparat pa mi je posao utoliko lakši :).
    A svakog 16. se obavezno slikamo da, kad porastemo, vidimo kako se mijenjala iz mjeseca u mjesec.
    Pozdrav za Sofiju a mami hvala na savjetima za fotošop, moraću se time pozabaviti.

    • I ja sam pokušavala u prvoj godini da se slikamo svakog 3. u mesecu, ali nam nije išlo od ruke nikako. A dok sam razvrstavala fotografije videla sam kako je to bila jedna prelepa godina i kako je Sofija izrasla za veoma kratko vreme u veliku devojčicu, iako mi se nekad činilo da pojedini dani traju kao godina.
      Pozabavi se, videćeš da su rezultati odlični i da ti ne treba uvek skupa oprema i iskusni fotograf da bi imala odlične fotografije.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: