Naša priča o polasku u vrtić

Leto se završilo, isplivali smo iz gomile obaveza koje su nas je čekale po povratku sa mora i jedino što nam je preostalo bilo je pripremiti se za vrtić. Ili bolje rečeno pripremiti nas za vrtić. Pripremiti mene, mamu, koja će po prvi put provesti više od par minuta bez deteta u krilu, pripremiti tatu koji se brinuo kako će se njegova princeza privići na novo okruženje i nove uslove i pripremiti nju… Pelene smo skinule, naučila je da jede viljuškom (kašikom i ne toliko dobro), naučile smo da kažemo hvala i izvini.

Upis je prošao lagano, s obzirom da sam mislila da će mi trebati gomila papira, ali na kraju je ispalo da mi trebaju samo upisnica, zdravstvena knjižica i novac za upis. Tetu koja jedina radi na vanrednom upisu dece u centralnom vrtiću sam iz trećeg puta našla na radnom mestu, tako da smo i tu prošle ok. Prošetale smo kroz dva nama najbliža vrtića i pošto sam videla da je u oba situacija slična odlučili smo se za onaj bliži našoj kući, da ne pešačimo mnogo.

Prvog  dana smo otišle da se upoznamo sa vaspitačicama i da vidimo gde nam se nalazi grupica. Sofija je odmah uletela u sobu, oduševljena igračkama i novim drugarima, tako da sam je jedva izvukla posle par minuta ubeđivanja da ćemo se vratiti i sutra. Drugi dan je prošao lagano, ona se igrala sa decom i vukla za sobom sanduk pun kockica, da joj neko ne uzme novo stečeno blago, a ja sam sedela dva sata na stoličici držeći u krilu jednog malog crnokosog dečaka sa uplakanim okicama koji me je pomešao sa svojom mamom. Pozdravile smo se sa grupicom posle veoma neuspešnog pokušaja da ogromnom limenom kašikom pojedemo koh od griza iz malog limenog lončeta. Tog dana mi je već bilo jasno da ćemo imati velikih problema sa ishranom u vrtiću.

Trećeg dana Sofija je ostala sama u vrtiću dva sata. Ja sam skakutala na putu do pijace, obišla market natenane i otišla na kafu kod budućih kolega. Svakog dana produžavali smo boravak u vrtiću za pola sata i ja sam imala sve više slobodnog vremena (koje sam koristila za sve one nagomilane kućne poslove).

Krajem nedelje Sofija je dobila kijavicu koja se preko vikenda pretvorila u ozbiljnu prehladu, tako da smo narednu nedelju provele što u bolnici u čekaonici, što kod kuće lečeći se poljupcima, zagrljajima i gomilom crtaća koje smo gledale ušuškane u krevetu. Upozorile su me iskusne mame da će prvih par meseci biti izuzetno naporno i da ćemo svi u kući biti bolesni više nego ikad, ali sam mislila da će nas to zaobići. Na žalost, nisam bila u pravu. I sada, četiri meseca kasnije, Sofija i dalje zakači kijavicu na po dve – tri nedelje, a vrlo često i tata i ja sa njom. I pisanje ovog posta je dva puta prekidano jer opet ima temperaturu, kašlje i traži mamu. Ali bitnije nam je to što ona voli svoje vaspitačice (iako ovih dana priča samo o vaspitačici iz dežurne grupice), voli svoje drugare i primetno joj nedostaju vikendom i u toku raspusta, a kijavice i manje bolesti bi pre ili kasnije morali da preguramo. Otkako smo posle raspusta ponovo krenuli u vrtić bude ujutru nekih žalbi da ne želi da ide, ali čim u hodniku vidi nekog od drugara ili vaspitačicu kapu i jaknu skida u letu i utrčava unutra.

Iako sam mislila da sam je dobro pripremila za vrtić, ipak sam napravila, po standardu naših vrtića, velike propuste. Vaspitačice su se obradovale kad su čule da ne koristimo pelene više, ali su je i pored toga što sam im rekla da ona traži nošu stavljale sa ostalom decom na nošu na dva sata, tako da smo jedno vreme imali problem da se ne seti uopšte da sama kaže kad joj se piški, već da trčimo do noše poslednje sekunde. Bilo je i zamerki što Sofija ne zna da izduva nos i da vaspitačice nisu dužne tome da je nauče i da na tome moramo poraditi kod kuće. Još jedna zamerka bila je što neće da jede sama, da lepo sedne za sto, ali da samo proba da jede i ostavi kašiku i da moraju da je hrane i da moramo kod kuće poraditi na tome da hranu počne da jede sama velikom kašikom, jer u vrtićima viljuške nisu dozvoljene za tako malu decu iz bezbedonosnih razloga. Verujem da bi odgajanje dece bilo veoma lakše kada bi svi oni odmalena znali da jedu sami, da se svuku i obuku sami, da se uspavaju sami i da se igraju sami. I onda ne bi smo imali potrebe za vrtićima.

 Jedini put kada sam uspela da je uslikam u vrtiću, kada je bila voljna da pozira.

Advertisements

2 mišljenja na „Naša priča o polasku u vrtić

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: