Trinejdžerka

Čini mi se, vrlo bih lako mogla ostaviti samo ovu fotografiju u celoj ovoj priči o njenoj trećoj godini i da će vam ona lepo objasniti sve. Vrlo je lepo imati malog čoveka od pune dve godine u kući, ali zna biti i psihički vrlo iscrpljujuće. Fizički napor možete skinuti sa liste i ostaviti po strani za sledeću bebu, jedino ako nemate u planu da jedno dete u trećoj godini života pratite u stopu u svim aktivnostima. Za liniju se to posebno isplati. 😉

Treća Sofijina godina je u našim životima donela mnogo promena: ona je krenula u vrtić, ja sam počela da radim, prvo po par sati, a onda i puno radno vreme (a onda i prekovremeno), provodila je dosta vremena sa bakama i dekom, što je dovelo do bitnih promena u njenom ponašanju, prošlo je mnogo životinja kroz našu kuću i sve smo ih voleli najviše na svetu, počeli smo da dobijemo nova interesovanja, zavoleli smo mnogo neke ljude, a neke smo potpuno zaboravili.

Motoričkom razvoju nam nije jača strana, bar ne one finese koje male dame poseduju. Dugo sam se tešila time da je još mala i da zbog toga ne uradi mnoge stvari onako kako bi trebalo, ali sada sam definitivno ubeđena da je definitvno nasledila moj gen smotanosti. Bez problema se može popeti uz visoke merdevine u parkiću, može skočiti sa visokog stepeništa, ali isto tako zna po par puta dnevno da prospe sok po sebi, krevetu ili tepihu. Nađe i najmanju mrvicu na staklenom stočiću, ali sa istog uzme kesicu štapića i odjednom su štapići po celoj sobi. Genetika nam je mogla biti malo naklonjenija. A onda u skroz nekom paralelnom univerzumu sedne na krevet i prekrsti na noge i trepuće vrlo učestalo i na moje pitanje da li hoće da ide u kupatilo ona odgovara sa ne. I onda je pitam zašto je prekrstila noge, jer mi izgleda kao da joj se mnogo piški, a ona odgovara „Zato što sam dama!“. I onda ja ostanem u mestu tako još minut…

Pričanje nam je definitivno jača strana. Tada nije dama, već frau Gabrijela koja zna sve, najbolje zna sve i sve je interesuje. Tako u naletu svog „damskog čavrljanja“ ispred drugih ljudi zna da me oblije znojem sledećim rečenicama:

– Ja volim moju baku Dlagicu. Ona je malo lepa. (za moju mamu, baku Dragicu)

– Prvo je bila Velica, pa Beba, pa Boica, pa sad baba Vinka, mozak me boli više. (kod baka Dlagice na čuvanju, jer nije navikla na toliku cirkulaciju ljudi kroz kuću)

– Ovde nešto baš smldi! (Jednog jutra pri ulasku u vrtić, dok je iza nas išla glavna vaspitačica našeg vrtića)

I mogla bih ovako dalje i dalje… Još uvek ne zna da izgovori r iako baba i ja svakog dana pričamo kako „kaže“ auto (brrrrrrm), teramo je da ispriča „riba ribi grize rep“ i pričamo je gde da stavi jezik i kako da postavi usne dok izgovara r. Takođe, uz svakodnevni trud i ponavljanje istih reči i dalje neke od njih ne može da izgovori kako treba. Na primer poklopac je klopopac, sa mnom je snamnom, not cool je knotuuul, slušalice su šušalice, šargarepa je šabaljepa, a vrlo skoro, pred odlazak na more, drugar je naučio da nije Brčka nego Grčka. Mada je sad cela naša familija i komšiluk zove Brčka. Biće zanimljivo kad odemo na sastanak kod logopeda.

S druge strane, pokazuje veoma veliko interesovanje za učenje engleskog jezika i veoma sam ponosna mama kada kažem da daleko pre nego što je napunila tri godine znala je da kaže sve brojeve do 10 na engleskom, sve boje i životinje koje su njoj omiljene. I to uz minimum mog truda, koji ću povećati onako kako mi logoped posle sastanka bude preporučio. I veoma se radujem što ćemo u novom vrtiću dva puta nedeljno imati čas engleskog jezika.

Smisao za humor je definitivno nasledila od tate. Sada više nego ikada pre voli da me zapitkuje razne stvari, daje vickaste komentare, vreba svaku situaciju kada bi mogla da se našali sa mnom i mnogo, mnogo, mnogo voli da me čika kada sam nervozna ili ljuta na nju.

Takođe voli da misli i da je ona uvek u pravu. Uvek trebamo nešto da uradimo baš onako kako ona hoće, kada joj kažem „ne“ ili „nemoj“ kao da sam joj dala zeleno svetlo da baš upravo to uradi. Moje strpljenje posle napornog radnog dana je jako kratko i vrlo često se naše svađe završe sa time da joj pripretim pecaljkom. Naravno da nam ona služi samo za udaranje mušica i do nedavno kućnog mezimca kada nam napravi štetu na tepihu, ali se ona vodila onim „uči na tuđoj muci“ i naučila da kada pripretim pecaljkom mislim ozbiljno. Onda je uhvatim da u igri preti bebi pecaljkom i priča joj kako nije dobra i vrlo često toliko izudara lutku da ostanjem zapanjena i obećam sebi da moram smisliti drugu tehniku zaplašivanja.

Damski maniri dolaze do izražaja samo za njenim stočićem ispred tanjira. Ukoliko je ja ne hranim, sledeća hrana nikako ne dolazi u obzir: lubenica, dinja, ananas, mango, paradajz (iskljčivo samo korica, nikako onaj deo gde su semenke), krastavac, junetina i govedina, zelena salata, špagete i pojedini oblici makarona, mleko sa plazmom, voćni jogurt sa većim komadićima voća. A onda bez problema sama jede supe i čorbe, kupus salatu, puding, čvarke i pileća krilca i nema veze šta od toga završi po celom licu, u kosi, na majci, na podu. Sardinu isključivo jede samo kod bake, sa mnogo luka podrazumeva se koji može da jede bez ičega tako što ga isečem na veće komade. Šargarepa nam dođe kao poslastica, oljuštimo i pogrickamo po jednu iz bakine bašte svakog dana. Najveći osmeh oduševljenja dobije kukuruz, u bilo kom obliku.

Ne znam da li je do vrtića ili do toga što veći deo dana provodi sa nama odraslima, što nema ni jednog drugara sa kojim se redovno viđamo, ali veliki problem imamo u igri sa vršnjacima. Uvek hoće da trči brže od deteta sa kojim se igra, uvek hoće bolje da organizuje igru, uvek hoće da se igra sa igračkom koje je kod drugog deteta u tom trenutku i nikako ne da svoje omiljene igračke. S druge strane mlađoj deci daje sve, čak i donosi sve što se seti da je zanimljivo i vrlo brzo bi dete moglo da se nađe zatrpano pod gomilom igračaka, a uz stariju decu je mirna kako bubica i ćutljiva kao sunđer upijač. Ipak, najleše se igra sama, dok tata drema ili je za računarom, a ja sam u kuhinji. Tada sedi na podu, razgovara sa svojim igračkama, organizuje sama igru sa sve onim na glas „sada ćemo ovo“ i „sada ćemo ono“ i tek tada vidim koliko njena govorljivost i neograničena mašta dolaze do izražaja.

I na kraju svo ono nespavanje, bolovi u leđima i iznemoglost do granica neizdržljivosti se isplate kada imate drugara koji vas sluša širom otvorenih očiju bez treptanja i na kraju dogovora kaže „Važi Bibi!“. Jer ono „mama“ smo prerasli.

Advertisements

Jedno mišljenje na „Trinejdžerka

  1. Uzivala sam citajuci. I mislim da vecina djece u tom periodu ne izgovaraju bas sve rijeci pravilno.
    I meni posebno prija kad me moja cura zove imenom, simpaticno mi je. Pozdrav za Sofiju

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: