Mami se ne može ugoditi

Prepirem se sama sa sobom već mesec – dva da sredim svoje misli. Da sednem i napišem šta god. Jer pisanje je moj način da zapamtim neke stvari, ali da neke i uvidim i da se sa nekim stvarima želela ili ne pomirim.

Prethodna dva meseca nisu bila ni malo laka za nas. Bili smo mnogo razdvojeni. Došli smo sa mora i pošto naš vrtić nije radio u julu, nije nam padalo na pamet da je vodimo u dežurni na pola sata brzog hoda od naše kuće, pa smo je odveli kod bake na selo. Obilazili redovno, dovodili kući za vikend, ali to nije bilo to. Pogotovo ne posle dvonedeljne zabave gde smo non stop bili zajedno.

Taman je pošla u vrtić i veselo se igrala sa starim drugarima, pokušavajući da se navikne na dežurne vaspitačice, zakačile su je boginje. Da u vrtićima vlada epidemija nismo ni znali dok nismo otišli u bolnicu. Dobila sam dve nedelje bolovanja radi nege deteta i uspela da iskoristim samo nedelju dana, jer je dvoje kolega odlazilo na odmor. Onda smo je opet odveli kod bake na selo na dve nedelje. Sreća je pa sam radila ludačke sate, inače bih vreme kod kuće verovatno provela sa Helo Kiticom (kako je Sofija zove) plakajući.

Završile su se i te dve nedelje ponovnog boravka na selu, a nama je palo da baš tog vikenda idemo zbog posla u drugi grad. Pa smo produžili boravak kod bake još dva dana. Kad smo se vratili sa puta zgrabila sam i nju i njene stvari od mame i bez popijene kafe se vratila kući.

Narednog dana je poslednji put išla u stari vrtić. Pozdravila se sa društvom uz radosno cvrkutanje da joj se više sviđa novi vrtić u koji je već krenula na privikavanje. Novi vrtić koji je na samo minut od naše kancelarije. Novi skupi privatni vrtić gde vaspitačice nisu raščupane jer ne mogu da stignu da kosu uvežu u rep između dve ture odlaska na nošu, već su lepo sređene, nasmejane i ispričaju sve šta dete u toku dana radi i pojede. Lep vrtić sa novim nameštajem, skupim igračkama i raznoraznim zanimacijama. U kom je za tri dana zaslinavela, četvrtog dana počela da kašlje i petog dana po izlasku iz vrtića za nepunih pola sata se u dva navrata ispovraćala po meni.

Jednom, dok je ona bila mala i dok su me leđa konstantno bolela od njenog prohodavanja maštala sam o danu kada ću ustati rano, srediti se, ostaviti nju u vrtić i otići na posao. Kada ću se malo vratiti sebi i pričati o nečem drugom sem o deci i dečjim mukama. A sada, kada to sve mogu, sve mi se čini uzaludno. I nova garderoba i posao koji volim i putovanja i novi lepi vrtić. Čini mi se nekad sve bih u trenutku zamenila. I gledala nju čitavog dana. Kako se smeje i kako se igra. I kako elegantim pokretom ruke sklanja feder kose koji je uporno golica po nosu. Kako priča sa svojim novim papagajem i kako hrani ribice i kako primeti kad puž u akvarijumu poraste. Kako mi kaže „Mamika, nemoj da si tužna, hajde da se iglamo.“