Jeftinije je skuplje

Jednom davno, dok sam bila u srednjoj školi, opekla sam se o profesorku matematike.Bila je to jedna od onih profesorki kod koje položiš godinu ako ideš kod njene prijateljice na privatne časove, ili si izuzetno nadaren za taj predmet. Njena prijateljica je bila zamenik direktora škole. Nadala sam se da će se do vremena kada ja budem imala dete mnogo toga promeniti.

Nisam mislila da ću se u državne institucije razočarati već u vrtiću. Upisali smo se u vrtić najbliži našoj kući, bio je prosečan, kao i svaki drugi u našem delu grada. I bilo nam je lepo, čitavih nedelju dana, dok nije počela da ostaje puno vreme. Prvo su usledile temperature, pa grlobolje, pa problemi sa nosem. Za nas veliki šok, jer je do tada Sofija samo dva puta bila bolesna. Svake nedelje kupovali smo ili kapi, ili neki sirup, a ja sam se snabdevala svime za šta god bih čula da poboljšava imunitet. Jedna vaspitačica nam je rekla da se to dešava zbog kijavice, zato što Sofija ne zna da izduva nos, pa zato nastaju komplikacije. I onda sam pomislila da sam loša majka jer svoje dvogodišnje dete nisam naučila da izduva nosić lepo.

Isto tako na početku nam je bilo prigovoreno i što Sofija ne jede sama. Kod kuće je određenu hranu jela sama sa zadovoljstvom, ali sam je supom, čorbicama i malo manje voljenom hranom i dalje ja hranila. I opet pomislih da sam ja loša majka jer moje dvogodišnje dete neće samo da jede sve. O tome kolike su kašike u vrtiću kojima dete treba da pogodi usta a da ne prolije pola po sebi nisam ni razmišljala. I tako iako smo uredno plaćali za hranu, Sofiju je baka stalno iz vrtića vraćala gladnu, žureći kući da što pre spremi ručak.

Negde početkom ove godine počeli su da uče da se oblače i obuvaju sami. I tako ništa ne bi bilo neobično da je u vrtću zateknemo sa levom patofnom na desnoj nozi, donjim delom trenerke obučenim naopako i gore samo u bluzici, jer duks ili džemper nije obukla posle spavanja. Ili skroz isprskanu ručkom, iako rezervna odeća čeka u rancu u ormariću.

Pričajući sa drugim mamama dobila sam odgovore da je sve to normalno i da se to i njima dešava u njihovim vrtićima. Pa sam pomislila ako je već svuda tako, onda bi nam džaba bilo bilo kakvo prebacivanje u drugi vrtić.

Negde sredinom zime, kad je već u četiri sata kad je mi uzimamo iz vrtića mrak, tata je Sofiju vratio kući sa plavim okom. Ja sam ostala duže na poslu, a kako je Sofiju iz vrtića skoro uvek uzimala baka, tata se jedva snašao da Sofiju obuje i zamota u svu zimsku opremu i uzme je iz prijemnog odelenja od dežurne vaspitačice. Kad sam ja došla kući već je bilo kasno. Vrtić je bio davno zatvoren, bio je petak i mogla sam samo nestrpljivo da čekam ponedeljak ujutru. Sofija je ponavljala samo „Joka me udarila.“. Joka je inače bila mlada vaspitačica na obuci, koja je u našoj grupi bila ispomoć u najprometnijem delu dana.

U ponedeljak sam narogušena otišla u vrtić. Dobila sam objašnjenje da obe vaspitačice ne znaju šta se dogodilo i da su samo u jednom trenutku u toku dana primetile da je Sofiji plavo oko. Stajala sam na vratima sigurno par minuta i zurila u obe vaspitačice.  Ona za koju je Sofija rekla da je udarila se igrala sa decom i pravila se da me ne primećuje i da ne čuje šta pričam sa drugom. Svakakvi scenariji su mi prolazili kroz glavu, ali sam na kraju odustala od svega, poljubila svoje dete i otišla na posao. I ispala loša majka zbog sve one dece koja će se ubuduće kući vraćati sa sličnim problemima.

U međuvremenu smo se raspitali za privatne vrtiće. Iako je cena znatno viša, odlučili smo da premeštaj odradimo u septembru. Sofija se već bila navikla na svoje društvo i vikendom ih je non stop spominjala, pa nam je bilo jasno da će se lakše odvojiti od njih posle letnjeg odmora. Jul smo proveli na moru i kod bake na selu i onda se Sofija vratila u grupicu. Tokom avgusta je naš vrtić dežurao, jer su dva vrtića u okolini bila zatvorena zbog malog broja dece u objektima.

Prve nedelje po povratku dobila je par bubuljica po licu. Već se to dešavalo par puta, jer roditelji donose svakave vlažne maramice, a vaspitačicama je jednostavnije da ih posle ručka prebrišu njima, nego da ih sve redom umivaju. Samo, ove bubuljice nisu odlazile ni posle upornog mazanja kremicom. Iste nedelje je počela i da se češka po glavi. Gurala je prstiće baš tamo gde se prvo usele gosti u gustoj kovrdžavoj kosi devojčica, pa sam je pregledala redovno i u glavi već motala film kako ću posramljena ići u apoteku da tražim šampon protiv vašaka.

U petak, kad je baka pokupila iz vrtića, imala je još više „bubuljica“. Sat vremena kasnije, kada sam se vratila sa posla, situacija je bila toliko očigledna da smo samo zgrabili knjižicu i sišli kod doktora. Na prijemu me je sestra pitala je l’ to u našem vrtiću vlada epidemija. Ja sam je gledala verovatno poluzačuđeno ili izbezumljeno. Doktorka nam je potvrdila da se radi o velikim boginjama, dala nam upustva i rekla nam da obavestimo vaspitačicu što pre.

U ponedeljak sam sva posramljena, kao da je od nas potekla zaraza, otišla do grupice u vrtiću. Posle trominutnog izlaganja dobila sam samo odgovor da znaju za boginje u vrtiću, da su one potekle iz julskog dežurnog vrtića i da već pola grupice ne dolazi izvesno vreme. Ništa izvinite što vam nismo ranije rekli. Ništa kako je dete. Ništa treba li vam neki savet. Samo sam ja rekla izbezumljeno doviđenja.

Posle tronedeljne pauze vratili smo se u taj vrtić samo jedan dan, jer je baka bila zauzeta, a ja nisam mogla da izostanem sa posla. Sutradan smo otišli u novi, privatni, vrtić. Gde je u prve dve nedelje bila bolesna dva puta. Ali posle ta dva puta do sada nikada više.

A boginje kako preživesmo možda se pitate? Malo mackanja ovde, malo mackanja onde. Prve nedelje sve nam se belelo od tečnog pudera. Iako sam ja strahovala od temperature, svraba, neraspoloženosti, plača, ništa se od toga nije desilo. Skakala je i divljala po kući po ceo dan. Nismo ležali non stop, nismo nosili crvenu odeću i zamislite kupali smo se redovno. Samo smo se brisali pamčnom majicom, da ne naljutimo neku od boginja peškirom. Druge nedelje je boginjica otišla kod bake na selo i zbog dobrog ponašanja tamo provela i treću nedelju. Od cele „frke“ ostala je samo jedno udubljenje pored nosa.

Advertisements

8 mišljenja na „Jeftinije je skuplje

  1. Uh. Mi smo imali sreće sa vrtićem. Jedva smo ga dobili i nadali smo se najgorem, zbog priča mama iz parkića, ali mi smo baš zadovoljni. Bile su mišice bolesne tu i tamo, preživeli smo i boginje, verujemo da ćemo i vaške, ali je činjenica da smo o svemu bili uredno obaveštavani i da se nikada nisu dešavale neobjašnjive stvari. To što se vama dešavalo, dešava se mojoj prijateljici sa njenom devojčicom. Da li zbog velike grupe (broj dece u grupi varira između 30 i 40), da li zbog nemara, tek trogodišnja devojčica, koja više ne nosi pelene, nekada dočeka mamu ukakana i uplakana, a jednom je mama morala da je nosi do kuće zato što im je neko uzeo cipele (i vratio im tek za dva dana i nikada se nije saznalo ko je to bio i zašto je uzeo cipele). Možda je do kolektiva, ili do same predškolske ustanove. U svakom slučaju, drago mi je da ste se vi snašli na kraju! 🙂

    • Rekla bih da je najviše do vaspitačica. Da, broj dece u grupi stvarno igra veliku ulogu i ne mogu ni da zamislim kako im je kad bar trećina počne da plače u glas. Ja bih verovatno trećeg dana dala otkaz 🙂
      Ne znam da li je u pitanju zasićenost poslom, nedostatak novčane motivacije ili šta već, ali svakakve priče čujem u poslednje vreme. Ne znam kako je po ostalim gradovima, ali kod nas je najveći problem u tome što nam je jedan vrtić centralni i tamo je cela uprava i tamo vlada red, rad i disciplina (i višegodišnje čekanje na listi), a po ostalim vrtićima radi otprilike ko šta hoće.

  2. To da se deca razboljevaju n ormalna je pojava. Ako ih ne sačeka u vrtiću, čeka ih u školi. Zato su valjda uveli obavezno predškolsko :). SAmo, ja bih ovo modro oko terala do kraja i popričala sa dotičnom. Jasnije bi ti bilo.
    U Kragujevcu je nemoguće upisati dete u obdanište, a grupe su ogromne. Nema previše loših iskustava, a moja ćera je odlično prošla. I po pitanju boginja i po pitanju saveta. Privatna obdanita za duplo veću cenu ne nude pola onoga što nudi državno. Bar ono jedno u koje smo išli. Radno vreme od 4 saata ne omogućava ti da odeš na posao. I nema hranem a ni toliko edukacije, a cena je trostruko veća. I da, meni je nekad teško da se izborim sa dvoje svoje dece, a kamoli sa 30 tuđih i u tom smislu skidam vaspitačima kapu. Uz to, nikada ne štrajkuju, iako su i oni obrazovani ljudi koji oblikuju našu decu od malih nogu.

    • Da se deca razboljevaju znam da je prirodna pojava i svesna sam bila da će to u nekom delu njenog detinjstva nastupiti. Dosta sam se oslanjala na njen dobar imunitet, ali kad vidim ujutru da vaspitačica obrise nos desetak dece jednom maramicom koju izvuče iz džepa svog džempera, onda mi je jesno da imunitet tu ne igra nikakvu ulogu.
      Kuma mi živi u Kragujevcu i prilično je zadovoljna kako njena dva deteta prolaze u vrtiću. Čini mi se kao druga država u odnosu na ove naše vrtiće. Ali mi je žao što čujem da je situacija sa privatnim vrtićima takva. Naš vrtić radi od sedam ujutru do šest uveče, od januara će verovatno uvesti produženje popodne, jer ima dosta zainteresovanih roditelja. Cena jeste poprilična, ali su nam na prvom roditeljskom ispričali ceo plan i program učenja, a kroz Sofijine priče vidim da na svemu o čemu su nam pričale rade. I više sam nego zadovoljna. Najviše me raduje to što svakog dana izlaze na svež vazduh, makar na po petnaestak minuta.

  3. Nažalost, proveli ste se ko bos po trnju… Moj sin, kad je imao tri godine i kad smo ga probe radi odveli u jedan vrtić rekao je da neće tamo da ide, jer vaspitačice puše (a stvarno je bilo zagušljivo već na ulasku). I nismo ga nikad vodili u vrtić ni milom ni silom (imali smo sreću da smo se u porodici mogli smenjivati uz njega).

    Mislim da je pitanje tog masovnog gajenja dece u vrtićima teorijski možda i dobro, ali u praksi nije. Dodatno se stvaraju deca na isti kalup (ponašanje), a ko je iole svoj pati na razne načine (od povlačenja u sebe do agresije)

    • Zaista bih volela da je kod nas ista situacija, pa da ne moramo ni proći pored vrtića, ali kod nas svi rade. Jedino ne radi deda, ali on ima dovoljno zdravstvenih problema, da bi bilo mnogo da mu ostavimo dete koje je hiperaktivno veći deo dana. A mi smo odlučili da se malo žrtvujemo, da nas ne bi bolela glava jednoga dana kada dodatno budemo proširili porodicu.
      Ne bih se složila za tu patnju dece u vrtiću. Manja deca da, oni pate i plakala sam jednom kada me je jednogodišnja devojčica pomešala sa svojom mamom, dopuzala do mene i počela da plače na sav glas. Ali većoj deci se može objasniti. Opet, sve zavisi do kolektiva i vaspitačica. Sofiju smo za prošli vrtić morali po desetak minuta da budimo i da čujemo jedno pedesetak puta „Zašto moram i danas da idem?“ dok ne izađemo iz kuće, a sada se budi sa prvim jutarnjim zracima i sama skače. Jedna od pretnji kada nije dobra nam je i „nema sutra u vrtić“.

  4. Ja sad vodim sličnu bitku jer mislim da moje dvogodišnje dete ne mora da zna samo da se obuče i svuče. Naglo je počeo da govori da ne želi da ide u vrtić, a ranije je s osmehom odlazio pa sumnjam na to da ga pritiskaju i forsiraju.
    Drago mi je da si se izborila za svoje dete. Šteta je što nam materijalna situacija stoji na putu za biramo ono što je za njih samo najbolje.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: