Imala sam ovaj post u glavi čim sam napisala prethodni, a i u nacrtima nedugo posle. Trebalo je to biti tekst o tome kako u novom vrtiću imamo dobre drugare, kako jedemo svu hranu (čak i junetinu!) i kako nam je pretoplo dok je minus napolju. Kako imamo super igračke, lcd televizor sa odabranim crtaćima koji se pustaju preko dvd-a i pravu kuhinju sa malim stočićima i stolicama. Kako imamo i „kreativnu radionicu“ na spratu vrtića odakle donosimo crteže i životinje od papira i gde učimo engleski dva puta nedeljno. Kako nam nosić ne curi više non stop i kako nas je samo dva puta „zakačila“ temperatura otkako smo tamo. A onda je došao jedan petak i ja sam sa fotoaparatom krenula po Sofiju, jer još nismo imali sliku iz novog vrtića. Onako kad je sređena, sa rancem na leđima i sedi na klupici u hodniku. Sve kako treba.
Ušla sam i sačekala da vaspitačica spremi Sofiju za polazak i tik pre nego što sam otvorila izlazna vrata vaspitačica se izvinila i rekla da mora da me zadrži malo. Narednih pet minuta sam doživljavala blagi srčani udar dok je ona objašnjavala da je sa Sofijom nemoguće sarađivati, da ne želi ni sa kim da se igra, da je deca stalno zovu da ide u lavirint ali da ona nikad neće, da ima u sebi neki revolt jer hrana ispred nje može stajati satima na stolu dok ona samo gleda nezainteresovano, da ispriča pesmicu koju uče čisto jednom da im pokaže da zna i da više ne želi da ponavlja i tako dalje i tako dalje… Stajala sam tamo verovatno vilice spuštene do poda jer mi je trebalo oko minut kad je vaspitačica prestala da priča da se opasuljim.
Jedno što oko vrtića nikako ne volim su one mame koje udave vaspitačice sa raznoraznim pitanjima kad dođu po dete. Da li je jelo? Koliko je jelo? Šta je jelo? Da li je pilo vode? Da li je spavalo? Koliko je puta išlo na nošu i da li je kakilo? I tako dalje, dok god im se vapitačica ne izvini da mora da se vrati u grupicu. Ja nisam jedna od njih. Ako mi kažu nešto super. Ako ne kažu opet super, jer ionako sve ispitam svoje dete koje je dovoljno zrelo da mi na sve odgovori.
Ali, čudne su nam se stvari dešavale, baš malo pre tog čuvenog petka. Sofija bi često spominjala kako su deca nevaspitana i kako samo skaču i lome igračke. Ona je tip deteta koje u igraonici na rođendanu, dok svi skaču, duvaju u trubice i trude se da naprave što veći lom, sedi za stočićem i slaže kocke. Tu mi je sve odmah bilo jasno, a i znala sam od početka da niko Lenu i Petra iz starog vrtića neće moći da zameni. Onda smo je jednog dana zatekli u vrtiću sa modricom ispod oka. Srećom, u ovom vrtiću se odmah zna krivac, izvesna devojčica koja je ljubomorna na decu koja su u nečemu bolja od nje i prizivaju više simpatija, pa je nekim slučajem zakačila nogom po licu dok su bile u lavirintu. Još jedan problem rešen. Da imamo problem sa hranom znala sam otkako je prohodala, jer je sve drugo zanimljivije od obroka. A i pri svakom pitanju o ručkanju ona odgovara da je sita. Sem kad je kukuruz šećerac u pitanju.
I tako ja objasnim sve vaspitačici. I vaspitačica mi kaže da sa tom „drugaricom“ ne mogu da urade ništa, jer je takvo dete, a između ostalog je i ćerka vlasnice vrtića. S tim u vezi mi je sve postalo jasno. Ja rekoh da ako se situacija ne popravi do kraja januara, ako je njima veliki problem što se Sofija tako ponaša, da ćemo se ispisati. I tu se naš razgovor završio. Od tog dana kad god pitam kakva je bila dobijam odgovor „Super“. I sada se u meni vodi polemika da li je to istina, ili je reč „ispisati“ presudila, pa me malo lažu.
Bez panike! 
Zaista se nadam da govore istinu, tj. deca su u pitanju, odgovornost im je velika, najveća. Verujem da im se ne isplati da lažu oko tako nečega, jer sigurno većina roditelja razgovara sa svojom decom. Vi razgovarate, tako da mišljenje vaspitačice nije presudno.
I ja se nadam. Samo se plašim da ne idu odlukom da slažu, samo da ne naljute roditelje.
Jaoj, ti vrtici 😦 Mogu zamisliti kako si se osecala! Mislim da svakako ispisivanje nije resenje. Ni za vas, ni za Sofiju. To se na kraju uvek moze uraditi. A sta je sa tim da se pre toga nesto uradi u okviru vrtica? Toliko je mogucnosti. Necemo valjda odmah decu ispisivati cim negde zapne!?
Ne znam šta će biti, ali od tog petka smo tata i ja stalno napeti kad razmišljamo o vrtiću. Evo i danas smo iz razgovora sa Sofijom izvukli da je ta ista devojčica gurnula dok je pila vodu. Sve bi se verujem lakše rešilo da su okolnosti drugačije, ali ta devojčica je ćerka vlasnice vrtića i sama vaspitačica mi je rekla da sa njom ne mogu ništa da urade, da je takvo dete. A Sofija neće da se tužaka vaspitačicama, jer kako ona kaže neće da bude „Tužibaba Jeca“.
S jedne strane mogli bi se ispisati i vratiti se u državni vrtić – što bi značilo non stop slinav nos i kašalj. S druge strane žao mi je da ostane ovde jer je poprilično nezadovoljna, što se ispoljava i u njenom ponašanju posle vrtića, gde na najgore moguće načine pokušava da dobije pažnju. Za sada smo u uglu saterani i molimo se da ćemo pričanjem i vremenom malo ublažiti ove simptome.
Tvoj blog me inače i dalje ne voli. Pokušah pre neko veče da ostavim komentar, ali opet bezuspešno 😦
A šta kaže Sofija? Da li se ona promenila od tog petka, kakvi su njeni utisci o vrtiću, o vaspitačicama?
Sofija od tog petka plače svaki dan pred vratima vrtića. Jutros smo čučale dvadesetak minuta dok sam joj ja govorila kako će joj biti lepo u vrtiću i kako drugari jedva čekaju da je vide, a ona me je gledala, ćutala i lila krokodilske suze. Kaže da voli i vrtić i drugare, ali da ne voli kad je biju i kada su deca nemirna i prave galamu.
Imali smo i polusatni razgovor sa vaspitačicom danas. Rekla mi je da joj je Sofija rekla da je ta ista devojčica gurnula, a da se nisu ni videle u toku dana. I opet sam saterana u ćošak i pitam se ko laže. I stalno se vrtimo u krug.