Ko o čemu, mi o vrtiću

Nadam se da će ovo biti poslednji post na ovu temu i da se više neću osvrtati. Da nikad više neću morati da spomenem vrtić, vaspitačice i drugare iz vrtića. Nisam imala ni želje ni volje da pišem ni o čemu drugom dok se ta epizoda u našim životima ne završi, ali sam strpljivo čekala kraj i spremala materijal za neke vedrije teme.

U prethodnom postu sam pisala iskustvo iz našeg privatnog vrtića. Mama Aleksandra me je zainteresovala svojim pitanjem „A sta je sa tim da se pre toga nesto uradi u okviru vrtica?“, ali sam znala da od toga nema ništa. Mislila, bolje rečeno. Jer gde ići u raspravu sa vlasnicom privatnog vrtića čiji broj radnice kriju kao zmija noge. Ali, neko nije mislio tako.

Jednog lepog ponedeljka rešim ja da mi je svega dosta i da ću ići da upišem Sofiju ponovo u stari vrtić. Dogovorile smo se sa bakom ko kad ide po Sofiju i do koliko je kod bake, u koliko najkasnije ću ja dolaziti po nju i sve te osnovne sitnice. Tog ponedeljka vrata nam je otvorila standardna vaspitačica praćena jednom niskom lepom crnkom koju mi je predstavila kao novu vaspitačicu u vrtiću. Pomislila sam da je to zamena za učiteljicu koja im je predavala engleski. Tog ponedeljka imala sam toliko posla da sam glavu jedva dizala, projekat se bližio kraju, a ja sam imala sve manje snage. Tako da sam upis odložila za sutradan. Kada sam otišla po Sofiju vrata mi je otvorila druga nova vaspitačica. Ok, tad mi je već bilo sumnjivo i reših ja da izguramo još tu nedelju u vrtiću da vidimo kako stvari stoje pošto niko ni o čemu ne priča.

Nismo čule ni reči ni od koga, nije bilo nikakvog obaveštenja, a naše standardne vaspitačice smo poslednji put videli u petak te nedelje. Bez reči doviđenja, otišle su kao da nam nisu decu čuvale mesecima, neku decu i godinama. Kasnije sam od nove vaspitačice saznala da su se roditelji pobunili da se sa decom ništa ne radi i tražili su da se smene vaspitačice. I onda mi bi žao što se ja ne družim malo sa mamama iz vrtića, verovatno su se i one osećale bespomoćno kao ja, samo što su se skupile i rešile nešto da promene.

Desila se za kratko vreme promena još jedne vaspitačice, žena koja je imala veliki početni elan se za nedelju dana ukočila vadeći petogodišnjake iz lavirinta koji se tamo zavuku kad god nešto ozbiljno treba da se radi. I tako mi je jednog jutra otvorila vrata njena zamena, moja drugarica iz srednje škole i stvari su postale još lepše.

Novim vaspitačicama i novim načinom rada smo veoma zadovoljni i mi i Sofija. Počeli su ponovo da uče engleski, idu u šetnje pored Dunava, obišli su pekaru, frizera i poslastičarnicu u okviru dve nedelje jer trenutno uče o zanimanjima, nema buke na ulasku ujutru u vrtić, malo je manje bučno kada izlazimo iz vrtića, crtaći se gledaju samo ujutru kada drugarica Maša naredi da hoće da gleda Pepu Prase dok pije svoje mleko i popodne ako je kišni dan i ako ne mogu više da im drže pažnju.

A onda se usred tog svog cveća, proleća desila krađa u vrtiću. I to se, naravno, desilo nama. Svakog petka su stare vaspitačice imale pravilo da deca donose svoje igračke kako bi naučila da se sa drugarima treba igrati i deliti svoje stvari. Tako je nama jednog petka posle spavanja nestala ni manje ni više nego omiljena igračkica princeza Sofija. Prvog dana sam jedva izvukla Sofiju napolje poluobučenu jer je zahtevala da joj se vrati njena igračkica. Sledeće nedelje sam je molila svakog jutra da uđemo unutra i da će joj vaspitačica naći igračku. Agonija je trajala nedelju dana, da bi na kraju zahvaljujući upornosti vaspitačice jedna drugarica priznala da je igračka u njenoj torbi i da je tamo stavila druga devojčica. Stajala sam otvorenih usta mašući glavom levo desno u neverici da to rade deca u vrtiću. Ta mala, nevina bića, koju ljubimo u glavice svake večeri kad krenu na spavanje znaju da – KRADU! I da svoj „plen“ sakriju kod drugog u torbu! Ostala sam u neverici objašnjavajući sebi u glavi da se to dogodilo samo zato što je izvesna persona ljubomorna na moje malo tvrdoglavo sunce.

I bila sam ubeđena u to, sve do pre dva dana kada je našem drugaru nestala nindža kornjača. E to već nije ni slučajnost, ni ljubomora, već čist bezobrazluk. I jedva čekam da sazovemo taj dugo očekivani roditeljski, pa da stanem uz one mame koje su već jednom donele velike promene u vrtiću.

A vi ostanite i dalje uz nas. Čini mi se da će biti još priča o vrtiću. I slobodno podelite neki svoj doživljaj. Da ne mislim više da se čudne stvari dešavaju samo nama.

Advertisements

2 mišljenja na „Ko o čemu, mi o vrtiću

  1. Ajoj, dečica naša draga. 🙂 Drago mi je što vam je bolje u vrtiću, a kad je o krađama reč, čini mi se da je to deo odrastanja, ali da svakako treba vaspitačicama da se skrene pažnja, a onda one da skrenu pažnju roditeljima da popričaju sa svojom decom, da objasne, da ih nauče. Svi mi u svakom trenutku imamo potencijal i za dobro i za loše; pitanje je samo kako smo usmereni i kakve primere smo imali priliku da pratimo kroz život. Da ne mislite da se bezvezne stvari dešavaju samo vama – nama su ukradene pape iz vrtića i nikad ih nismo više videli, a ćerki moje prijateljice nestale su zimske cipele koje su vraćene posle nekoliko dana – izguljene i blatnjave. Vratio ih otac dečaka iz grupe i rekao da se zbunio. 🙂

    • Vaspitačice su odlične i čini mi se da neke stvari vide i bolje nego mi, roditelji. Ali upravo je u roditeljima problem. Neki su posvećeni deci i rade sa njima, a neki su…ne znam kako da opišem. Situacija od pre neki dan: obuvamo se i vaspitačica priča sa jednom majkom o tome kako njeno dete neće da sarađuje, kako ne želi da prati program i kako se sakrije u lavirint kad treba nešto da se uči. Majka se svo vreme samo smeška i samo je dodala na sve „to je samo faza“. Ja sam stalajala i gledala u čudu… Ne verujem da nekoga ne zanima napredak deteta u vrtiću i da sve objašnjava jednom rečenicom koja ni malo nije opravdana. Jer po mom mišljenju samo bebe mogu imati faze, kod razumne dece su to oblici ponašanja koji treba da se usmere.
      A sa ovim nestankom obuće si me tek zatekla 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: