Život je bio dobar u poslednje vreme.
Malo dobar.
Malo loš.
Malo više smo radili.
Malo smo i odmarali.
Malo smo (a neki i mnogo) tugovali.
Malo smo se svađali.
Malo smo porasli.
Na početku godine sam odlučila da nađem malo više vremena za nas. Da nađem malo više vremena za Nju, malo više vremena da svakodnevno sklanjam lom koji ostavljamo za sobom po kući da ne bih vikendom ginula i malo više vremena za Njega. Verovatno shvatate ko je izvisio za to malo vremena…
Mart mi je jedan od omiljenih meseci u godini. U martu smo se Tata i ja „smuvali“. Ovog marta smo Tata i ja malo pobegli na par dana, isključili se iz svakodnevnice i vratili sebi. Ovoga marta Tata i ja smo malo slavili desetogodišnjicu našeg prvog poljupca. Malo smo se i prehladili na tom putovanju, dovoljno da je tata odležao naredna dva dana po povratku kući. Ja sam malo pospremila kuću i malo popričala sa sobom. Da bi trebalo da malo usporim. Da živim, a ne životarim. Da ne provodim dane tako što mehanički odem na posao, radim, dođem s posla, istrošim ta dva tri sata u ne znam ni ja čemu i legnem da spavam. Da malo udahnem vazduh, da napunim pluća i osvežim mozak. Da stanem i posmatram travu kako raste, mrave kako hodaju i ptice kako lete. Da gledam moja dva zelena oka, ali i da ih vidim. Da vidim kako rastu iz dana u dan, sve znatiželjnija i sve srećnija. I da gledam svet malo kroz ta dva maštovita oka.
Dok smo se Tata i ja provodili po hladnim zemljama gde vetar duva tako da ti ispegla bore na licu, pa se osećaš mlađe, Sofija se provodila kod bake. Čitavih pet dana. Nečije dete bi plakalo na sam početak rečenice „Dušo, mama i tata idu i pet dana nećemo da se vidimo, a ti ćeš ostati kod bake.“, ali ne i naše dete. Podigla je pogled sa svojih omiljenih konjića i samo nam poručila da joj donesemo neku lutkicu. Nema suza, nema vrištanja, plakanja, nema „volim te mami“. Pretpostavljam da je porasla i više nego što to moj mozak odobrava da primeti.
Za to vreme desila se i nesreća. Komšija koji voli brzo da vozi nije smanjio gas niti stao na kočnicu dok je naš mačak koji od letos boravi kod bake na selu prelazio ulicu. I tako sam ja malo odlučila da jedno vreme nećemo imati mačke. Ni kod nas, ni kod bake. Jer mi sve naše mačke mnogo volimo, ali su vozači u ludim brzim automobilima mnogo neodgovorni. Tako da sam odlučila da ćemo opet postati obožavaoci ptica.
Kad smo se vratili na posao sačekala nas je gomila obaveza. Ja sam prskala od nervoze i naravno zaboravila sve ono što sam zacrtala sebi. Čini mi se da je život toliko brz da ako se ne držimo čvrsto svojih ciljeva najmanji trzaj nas može izbaciti iz koloseka.
Bez panike! 
I onda opet rad na vracanju umeca uzivanja u malim stvarima. I tako u krug 🙂
Toliko sam redovna na svom blogu da tek sad videh komentar 😀
Čini mi se da tu lekciju nikako da naučim, pa se stalno vraćam na početak. Da popravim keca 😉
Zavidim vam (ne zlobno, naravno) na tom vremenu koje ste ukrali za sebe. Nadam se da ću i ja isto uraditi, bar za desetu godišnjicu. U svemu ostalom se slažem, vrijeme prolazi pored nas a mi kao da nismo svjesni toga. Čini mi se da radnim danima samo prespavam kod kuće i eto me opet na poslu a vikendom čistim i spremam tu istu kuću u kojoj kao da i ne boravim. A u svemu tome mislim da najviše gube oni dragocjeni trenuci igre sa djetetom.
Pozdrav za malu Sofiju
Isto mislimo. Valjda ta gužva posao-kuća uzme maha a da i ne primetimo.
A vreme za vas nađi što pre. Zaboravimo vremenom da smo i pored toga što smo majke i što smo veoma potrebne svojoj deci, takođe veoma potrebne i samoj sebi i svom partneru.
Nekad pomislim da je čitava ta priča o balansu (posao, kuća, obaveze, slobodno vreme…) zapravo samo mit i da mi kao bića ne možemo nikada biti potpuno izbalansirani, potpuno srećni, potpuno zadovoljni, itd, te mi se zato čini da taj krug u kojem se krećemo i nije tako loš. U njemu srećemo i grlimo drage oči. ❤