18,19,21,22/52 – Šetnja, igra, radost!

 18/52 – Zalivamo baštu i ona raste, a rastemo i mi

19/52 – Malo hranimo golubove, malo jedemo mi

 

20/52 – Poslednji maslačak ove sezene. Vidimo se sledeće godine!

 

21/52 – I tako mahnemo čarobnim štapićem i oni porastu. Kad si dete i veruješ u bajke i Hari Potera.

Nije slučajno što nema onog broja u sredini, 20/52. Ta nedelja je bila više nego čudna. Radne dane smo tata i ja proveli mahom na poslu i dešavalo se da je samo preuzmemo iz bakinog kreveta i prebacimo u njen. Kad smo bile zajedno tražila bi da je grlim, mazim i nosim, tako da nema ni jedne njene slike bez mene na njoj. Za vikend smo organizovali lepu šetnju i šoping, ali se sve završilo tako što se ona bacila na sred radnje, počela da plače, udarila mene po ruci, pa mi je telefon odleteo ispod rafa sa obućom i iznervirala tatu i mene do maksimuma. Kad pokušavate da nadoknadite nedelju dana u jednom danu, sve vam se obije o glavu.

Advertisements

14,15,16,17/52 – Vreme brzo prođe

14/52 – Tročasovni san. Isprva sam pomislila da je dar sa neba, a onda se ispostavilo da je virus.

15/52 – Pobegli smo u prirodu čim smo se osećali malo bolje

 

16/72 – Kad smo mi odrasli bolesni i ne idemo u šetnju dobro dođu i štipaljke

17/52 – Kad je kiša napolju, pa igramo naljuti se čoveče i mama pobedi

 

Vremenske prilike ovog aprila nam nikako nisu godile, pa nas je ovo čas je toplo čas pada kiša debelo sustiglo. Kad vam je dete za mesec dana bolesno dva puta, onda taj mesec prođe vrlo brzo. Kad ste još  uz to i vi bolesni onda mesec prođe brzinom svetlosti. Ipak, nismo se dali, šetali smo što smo više mogli i kidali cveće i kod nas i kod bake na selu u bašti. Nadam se da smo za ovu sezonu završili sa gripovima, virusima i ostalim neinteresantnim -ima i da nas čekaju samo duge šetnje koje se završavaju sladoledom.

Kidster – rešenje za mamine probleme

Par dana nakon ulaska u deveti mesec ušla sam i u onaj čuveni period „gnežđenja“ kako ga pojedini zovu, u prevodu ribanja, brisanja, pripremanja i po malo nenormalnog akumuliranja stvari koje će mi biti potrebne kada beba dođe na svet. Tada mi se to činilo kao sasvim normalan izbor, a sada vidim da sam i više nego preterala sa raznoraznim spiskovima osnovnih predmeta za bebu, od kojih je dobar deo ostao maltene netaknut. Dodajte tome i sve one poklone koje smo unapred dobili od baka, dede, tetke i čike.

Čini vam se da se mame posle nekog vremena dovoljno opamete, pa ne kupuju preterani broj bodića, kapica, pidžamica (mame devojčica imaju opasnu naviku kupovanja haljinica), dodajte tome i raznorazne poklone od rodbine i bebi komoda začas bude pretrpana, a beba to preraste za tili čas.

Jedno vreme je naša dnevna soba ličila na mini igralište: imali smo razvučenu gimnastiku za bebe na podnim puzzle-ama, bazenčić pun loptica, autić na naduvavanje pun igračaka i još gomilu plišanih igračaka naslaganih u jednom kutku sobe. Kada su sve te stvari počele da nas guše, prepolovili smo ih na pola, jednu polovinu odneli u selo kod bake, drugu koja je ostala u kući malo lepše prepakovali i napravili smo dva manja lepše izgledna džumbusa. Nije prošlo ni par meseci, a ti džumbusi su Sofiji bili totalno nezanimljivi, tako da je većina završila spakovana u kartonskim kutijama na ormaru u mojoj devojačkoj sobi, čekajući bolje vreme i neku novu bebu koja će ih voleti. A ta beba će ih imati trostruko više, jer svi znamo da su mlađa deca razmaženija, u dosta slučajeva voljenija od strane rodbine, a kod mame i tate se javlja ona griža savesti zbog nedovoljno posvećene pažnje u odnosu na prvo dete, pa to nadoknađuju svakakvim glupostima.

Dve mame, Marija i Ana, su očigledno prošle kroz sve te faze, pa su se dosetile genijalne ideje i dale mu ime – Kidster. Te dve mame očigledno znaju da druge mame nemaju dovoljno vremena za praćenje raznoraznih grupa na socijalnim mrežama gde se obavlja prodaja polovne dečje garderobe, opreme i igračaka, pa su izmislile divnu aplikaciju za mobilne telefone gde ćete u samo par koraka biti u mogućnosti da nešto što je vašem detetu malo ili neinteresantno, a vama stvara gužvu u kući, oglasite na prodaju. Razvoj njihove aplikacije je još u toku, ali ostavljanjem mail adrese dobijate jednonedeljni newsletter u kom vas obaveštavaju o svakakvim interesantnim dešavanjima u glavnom gradu i preporučuju druge mame koje vole da kuckaju o svojoj roditeljskoj filozofiji. Aplikacija počinje sa radom krajem maja za android telefone, a ja držim palčeve ovim damama da istraju u svojoj ideji.

Kidster logo

 

13/52 – Ponovo bojimo

13/52 – Znamo da je stiglo proleće čim nam je terasa iscrtana suncem i cvetićima

I najzad je došlo to lepo vreme. Iako kiša vikendom zna bitno da nam pokvari planove za skitanje, ne pada nam teško da obujemo čizmice, dograbimo kišobrane i izađemo u šetnju. Nema više ledenog vetra i minusa, pa možemo i suknjice da oblačimo ujutru za vrtić. Još jedan kišni vikend je u najavi, tako da ćemo opet provesti polovinu dana crtajući po terasi.

10,11,12/52

10/52 – Kad se tata i mama vrate sa puta i donesu najlepšu igračku na svetu od koje se ne odvajamo ni kad spavamo

11/52 – Kad nas Čiči čuva pa nas uči nekim novim stvarima 

12/52 – Kad kupimo novi tepih pa provedemo pola dana valjajući se po njemu

Vreme nas konačno služi! Uspemo radnim danom da provedemo malo vremena napolju u bašti i na terasi, a vikendom odemo u po koju šetnju i skoknemo malo do sela. Otud i manjka fotografija, jer se trudim da upijem svaki sunčev zrak i nadišem se svežeg vazduha.

8/52 + 9/52 – namrštene slike

8/52 – „To nije pljavi (*plavi) autobus!“

9/52 – Ja “ ‘ajde da uberemo još jedan cvetić pa idemo unutra.“

Ona „Neeeeeećuuuuuu!“ (koje se čini mi se čuje do kraja ulice)

Opčinjenost pesmicom „Wheels on the bus“ čini mi se doživljava vrhunac. Trenutno imamo tri verzije pesmice koje pevamo svake večeri pred spavanje: žuti, zeleni i plavi, iako su sve tri verzije potpuno iste.

Zbog veoma male količine vremena koje provodimo zajedno počele smo da se inatimo: ona pokušava da izigrava najrazmaženije dete na svetu koje ne zna za „ne“, a ja svoju stranu „zatežem“ što više, da ne napravim razmaženo derište, iako se u nekom trenutku ne zna kome više teram inat, njoj ili sebi, jer mi srce u većini slučajeva kada se svađamo kaže „pusti je i provedi sa njom što više vremena u smehu“. Otud i ovo mrštenje pred spavanje, jer popodnevnu dremku vikendom stojećki bojkotuje, da joj ne pobegnemo negde kad zaspi.

6/52 + 7/52

 6/52 – dok čekamo baku da preuzme red na čuvanje subotom ujutru igramo se mobile testera

 

7/52 – „Vidi mama, obukla sam se u srce!“ 

Ostavili smo za nama još jednu nedelju sa beskonačnim prekovremenim radnim satima (hvala bakama što postoje i što su voljne da čuvaju unuku!) i premalo vremena za zajedničko igranje i grljenje. Ali zato smo prošle nedelje nadoknadili i svakakva dešavanja strpali u ova dva prethodna dana. Pravile smo čestitku za tatu (otud i ovaj papir sa rupom u obliku srca oko njenog vrata), lepile smo srca po zidu (neko je pokušao da lepi i stikere), išle smo u parkić, videle se sa drugarima iz porodilišta, pravili roštilj kod našeg omiljenog druga, kupili nove pečate (dokaz na čelu na fotografiji iznad), išli kod bake i radili još gomilu zanimljivih stvari. Ura za firme koje poštuju državne praznike!

Mislila sam da ću se odavno pogubiti u ovom projektu, ali evo već je prošlo mesec i po dana a ja i dalje fotkam Sofiju dva do tri puta u nedelji što je veliki uspeh za mene. O tome što fotografije i dalje čekaju na obradu nećemo ovom prilikom, važno je da su tu i da postoje i da im je makar nataknut naziv bloga, ako ništa drugo.

5/52

5/52 – Kad ne spavamo cele noći zbog temperature i kašlja, mi se lečimo jednočasovnom igrom u parkiću

Bila je ovo luda nedelja u svakom smislu te reči. Radili smo ludačke prekovremene sate i desilo se da kad dođemo s posla ona već uveliko spava u bakinom krevetu. Za vikend smo imali velike planove, druženje sa drugarima, šetnje i učestvovanje na prvoj modnoj reviji, ali smo zbog temperature, kašlja i slinavog nosića sve odložili. Ispostavilo se da se naša bolest najbolje leči šetnjom, parkićem i suncem.

Naša priča o polasku u vrtić

Leto se završilo, isplivali smo iz gomile obaveza koje su nas je čekale po povratku sa mora i jedino što nam je preostalo bilo je pripremiti se za vrtić. Ili bolje rečeno pripremiti nas za vrtić. Pripremiti mene, mamu, koja će po prvi put provesti više od par minuta bez deteta u krilu, pripremiti tatu koji se brinuo kako će se njegova princeza privići na novo okruženje i nove uslove i pripremiti nju… Pelene smo skinule, naučila je da jede viljuškom (kašikom i ne toliko dobro), naučile smo da kažemo hvala i izvini.

Upis je prošao lagano, s obzirom da sam mislila da će mi trebati gomila papira, ali na kraju je ispalo da mi trebaju samo upisnica, zdravstvena knjižica i novac za upis. Tetu koja jedina radi na vanrednom upisu dece u centralnom vrtiću sam iz trećeg puta našla na radnom mestu, tako da smo i tu prošle ok. Prošetale smo kroz dva nama najbliža vrtića i pošto sam videla da je u oba situacija slična odlučili smo se za onaj bliži našoj kući, da ne pešačimo mnogo.

Prvog  dana smo otišle da se upoznamo sa vaspitačicama i da vidimo gde nam se nalazi grupica. Sofija je odmah uletela u sobu, oduševljena igračkama i novim drugarima, tako da sam je jedva izvukla posle par minuta ubeđivanja da ćemo se vratiti i sutra. Drugi dan je prošao lagano, ona se igrala sa decom i vukla za sobom sanduk pun kockica, da joj neko ne uzme novo stečeno blago, a ja sam sedela dva sata na stoličici držeći u krilu jednog malog crnokosog dečaka sa uplakanim okicama koji me je pomešao sa svojom mamom. Pozdravile smo se sa grupicom posle veoma neuspešnog pokušaja da ogromnom limenom kašikom pojedemo koh od griza iz malog limenog lončeta. Tog dana mi je već bilo jasno da ćemo imati velikih problema sa ishranom u vrtiću.

Trećeg dana Sofija je ostala sama u vrtiću dva sata. Ja sam skakutala na putu do pijace, obišla market natenane i otišla na kafu kod budućih kolega. Svakog dana produžavali smo boravak u vrtiću za pola sata i ja sam imala sve više slobodnog vremena (koje sam koristila za sve one nagomilane kućne poslove).

Krajem nedelje Sofija je dobila kijavicu koja se preko vikenda pretvorila u ozbiljnu prehladu, tako da smo narednu nedelju provele što u bolnici u čekaonici, što kod kuće lečeći se poljupcima, zagrljajima i gomilom crtaća koje smo gledale ušuškane u krevetu. Upozorile su me iskusne mame da će prvih par meseci biti izuzetno naporno i da ćemo svi u kući biti bolesni više nego ikad, ali sam mislila da će nas to zaobići. Na žalost, nisam bila u pravu. I sada, četiri meseca kasnije, Sofija i dalje zakači kijavicu na po dve – tri nedelje, a vrlo često i tata i ja sa njom. I pisanje ovog posta je dva puta prekidano jer opet ima temperaturu, kašlje i traži mamu. Ali bitnije nam je to što ona voli svoje vaspitačice (iako ovih dana priča samo o vaspitačici iz dežurne grupice), voli svoje drugare i primetno joj nedostaju vikendom i u toku raspusta, a kijavice i manje bolesti bi pre ili kasnije morali da preguramo. Otkako smo posle raspusta ponovo krenuli u vrtić bude ujutru nekih žalbi da ne želi da ide, ali čim u hodniku vidi nekog od drugara ili vaspitačicu kapu i jaknu skida u letu i utrčava unutra.

Iako sam mislila da sam je dobro pripremila za vrtić, ipak sam napravila, po standardu naših vrtića, velike propuste. Vaspitačice su se obradovale kad su čule da ne koristimo pelene više, ali su je i pored toga što sam im rekla da ona traži nošu stavljale sa ostalom decom na nošu na dva sata, tako da smo jedno vreme imali problem da se ne seti uopšte da sama kaže kad joj se piški, već da trčimo do noše poslednje sekunde. Bilo je i zamerki što Sofija ne zna da izduva nos i da vaspitačice nisu dužne tome da je nauče i da na tome moramo poraditi kod kuće. Još jedna zamerka bila je što neće da jede sama, da lepo sedne za sto, ali da samo proba da jede i ostavi kašiku i da moraju da je hrane i da moramo kod kuće poraditi na tome da hranu počne da jede sama velikom kašikom, jer u vrtićima viljuške nisu dozvoljene za tako malu decu iz bezbedonosnih razloga. Verujem da bi odgajanje dece bilo veoma lakše kada bi svi oni odmalena znali da jedu sami, da se svuku i obuku sami, da se uspavaju sami i da se igraju sami. I onda ne bi smo imali potrebe za vrtićima.

 Jedini put kada sam uspela da je uslikam u vrtiću, kada je bila voljna da pozira.

4/52 – Kišni dani

4/52 – Uvek oduševljena kišom i kišobranima

Ove nedelje smo se vratili vrtiću i uobičajenim stvarima. Samo što Sofijin rečnik više i nije uobičajen. Čuli smo svakakve odgovore ove nedelje od nje, između ostalih i :

 – Nemoj više da mi kidaš živce! – meni, dok smo se mazile u krevetu i ja pokušavala da je uspavam.

‘oćeš ti da prestaneš da me zajebavaš bre?! – tati, kad joj je rekao da skine patofne pre nego što legne u krevet.

„Bre“ sada stoji na kraju svake druge njene rečenice. Počela je i da nas ispravlja, da stvari moraju da se nalaze baš tu gde ih ona stavi, pa čak iako je jutro i ona polubudna trči od svog kreveta do našeg, a patofnice stoje samo pola metra dalje nego gde ih je ona prethodne noći ostavila.