Život u poslednje vreme

Život je bio dobar u poslednje vreme.

Malo dobar.

Malo loš.

Malo više smo radili.

Malo smo i odmarali.

Malo smo (a neki i mnogo) tugovali.

Malo smo se svađali.

Malo smo porasli.

Na početku godine sam odlučila da nađem malo više vremena za nas. Da nađem malo više vremena za Nju, malo više vremena da svakodnevno sklanjam lom koji ostavljamo za sobom po kući da ne bih vikendom ginula i malo više vremena za Njega. Verovatno shvatate ko je izvisio za to malo vremena…

Mart mi je jedan od omiljenih meseci u godini. U martu smo se Tata i ja „smuvali“. Ovog marta smo Tata i ja malo pobegli na par dana, isključili se iz svakodnevnice i vratili sebi. Ovoga marta Tata i ja smo malo slavili desetogodišnjicu našeg prvog poljupca. Malo smo se i prehladili na tom putovanju, dovoljno da je tata odležao naredna dva dana po povratku kući. Ja sam malo pospremila kuću i malo popričala sa sobom. Da bi trebalo da malo usporim. Da živim, a ne životarim. Da ne provodim dane tako što mehanički odem na posao, radim, dođem s posla, istrošim ta dva tri sata u ne znam ni ja čemu i legnem da spavam. Da malo udahnem vazduh, da napunim pluća i osvežim mozak. Da stanem i posmatram travu kako raste, mrave kako hodaju i ptice kako lete. Da gledam moja dva zelena oka, ali i da ih vidim. Da vidim kako rastu iz dana u dan, sve znatiželjnija i sve srećnija. I da gledam svet malo kroz ta dva maštovita oka.

Dok smo se Tata i ja provodili po hladnim zemljama gde vetar duva tako da ti ispegla bore na licu, pa se osećaš mlađe, Sofija se provodila kod bake. Čitavih pet dana. Nečije dete bi plakalo na sam početak rečenice „Dušo, mama i tata idu i pet dana nećemo da se vidimo, a ti ćeš ostati kod bake.“, ali ne i naše dete. Podigla je pogled sa svojih omiljenih konjića i samo nam poručila da joj donesemo neku lutkicu. Nema suza, nema vrištanja, plakanja, nema „volim te mami“. Pretpostavljam da je porasla i više nego što to moj mozak odobrava da primeti.

Za to vreme desila se i nesreća. Komšija koji voli brzo da vozi nije smanjio gas niti stao na kočnicu dok je naš mačak koji od letos boravi kod bake na selu prelazio ulicu. I tako sam ja malo odlučila da jedno vreme nećemo imati mačke. Ni kod nas, ni kod bake. Jer mi sve naše mačke mnogo volimo, ali su vozači u ludim brzim automobilima mnogo neodgovorni. Tako da sam odlučila da ćemo opet postati obožavaoci ptica.

Kad smo se vratili na posao sačekala nas je gomila obaveza. Ja sam prskala od nervoze i naravno zaboravila sve ono što sam zacrtala sebi. Čini mi se da je život toliko brz da ako se ne držimo čvrsto svojih ciljeva najmanji trzaj nas može izbaciti iz koloseka.

 

Ko o čemu, mi o vrtiću

Nadam se da će ovo biti poslednji post na ovu temu i da se više neću osvrtati. Da nikad više neću morati da spomenem vrtić, vaspitačice i drugare iz vrtića. Nisam imala ni želje ni volje da pišem ni o čemu drugom dok se ta epizoda u našim životima ne završi, ali sam strpljivo čekala kraj i spremala materijal za neke vedrije teme.

U prethodnom postu sam pisala iskustvo iz našeg privatnog vrtića. Mama Aleksandra me je zainteresovala svojim pitanjem „A sta je sa tim da se pre toga nesto uradi u okviru vrtica?“, ali sam znala da od toga nema ništa. Mislila, bolje rečeno. Jer gde ići u raspravu sa vlasnicom privatnog vrtića čiji broj radnice kriju kao zmija noge. Ali, neko nije mislio tako.

Jednog lepog ponedeljka rešim ja da mi je svega dosta i da ću ići da upišem Sofiju ponovo u stari vrtić. Dogovorile smo se sa bakom ko kad ide po Sofiju i do koliko je kod bake, u koliko najkasnije ću ja dolaziti po nju i sve te osnovne sitnice. Tog ponedeljka vrata nam je otvorila standardna vaspitačica praćena jednom niskom lepom crnkom koju mi je predstavila kao novu vaspitačicu u vrtiću. Pomislila sam da je to zamena za učiteljicu koja im je predavala engleski. Tog ponedeljka imala sam toliko posla da sam glavu jedva dizala, projekat se bližio kraju, a ja sam imala sve manje snage. Tako da sam upis odložila za sutradan. Kada sam otišla po Sofiju vrata mi je otvorila druga nova vaspitačica. Ok, tad mi je već bilo sumnjivo i reših ja da izguramo još tu nedelju u vrtiću da vidimo kako stvari stoje pošto niko ni o čemu ne priča.

Nismo čule ni reči ni od koga, nije bilo nikakvog obaveštenja, a naše standardne vaspitačice smo poslednji put videli u petak te nedelje. Bez reči doviđenja, otišle su kao da nam nisu decu čuvale mesecima, neku decu i godinama. Kasnije sam od nove vaspitačice saznala da su se roditelji pobunili da se sa decom ništa ne radi i tražili su da se smene vaspitačice. I onda mi bi žao što se ja ne družim malo sa mamama iz vrtića, verovatno su se i one osećale bespomoćno kao ja, samo što su se skupile i rešile nešto da promene.

Desila se za kratko vreme promena još jedne vaspitačice, žena koja je imala veliki početni elan se za nedelju dana ukočila vadeći petogodišnjake iz lavirinta koji se tamo zavuku kad god nešto ozbiljno treba da se radi. I tako mi je jednog jutra otvorila vrata njena zamena, moja drugarica iz srednje škole i stvari su postale još lepše.

Novim vaspitačicama i novim načinom rada smo veoma zadovoljni i mi i Sofija. Počeli su ponovo da uče engleski, idu u šetnje pored Dunava, obišli su pekaru, frizera i poslastičarnicu u okviru dve nedelje jer trenutno uče o zanimanjima, nema buke na ulasku ujutru u vrtić, malo je manje bučno kada izlazimo iz vrtića, crtaći se gledaju samo ujutru kada drugarica Maša naredi da hoće da gleda Pepu Prase dok pije svoje mleko i popodne ako je kišni dan i ako ne mogu više da im drže pažnju.

A onda se usred tog svog cveća, proleća desila krađa u vrtiću. I to se, naravno, desilo nama. Svakog petka su stare vaspitačice imale pravilo da deca donose svoje igračke kako bi naučila da se sa drugarima treba igrati i deliti svoje stvari. Tako je nama jednog petka posle spavanja nestala ni manje ni više nego omiljena igračkica princeza Sofija. Prvog dana sam jedva izvukla Sofiju napolje poluobučenu jer je zahtevala da joj se vrati njena igračkica. Sledeće nedelje sam je molila svakog jutra da uđemo unutra i da će joj vaspitačica naći igračku. Agonija je trajala nedelju dana, da bi na kraju zahvaljujući upornosti vaspitačice jedna drugarica priznala da je igračka u njenoj torbi i da je tamo stavila druga devojčica. Stajala sam otvorenih usta mašući glavom levo desno u neverici da to rade deca u vrtiću. Ta mala, nevina bića, koju ljubimo u glavice svake večeri kad krenu na spavanje znaju da – KRADU! I da svoj „plen“ sakriju kod drugog u torbu! Ostala sam u neverici objašnjavajući sebi u glavi da se to dogodilo samo zato što je izvesna persona ljubomorna na moje malo tvrdoglavo sunce.

I bila sam ubeđena u to, sve do pre dva dana kada je našem drugaru nestala nindža kornjača. E to već nije ni slučajnost, ni ljubomora, već čist bezobrazluk. I jedva čekam da sazovemo taj dugo očekivani roditeljski, pa da stanem uz one mame koje su već jednom donele velike promene u vrtiću.

A vi ostanite i dalje uz nas. Čini mi se da će biti još priča o vrtiću. I slobodno podelite neki svoj doživljaj. Da ne mislim više da se čudne stvari dešavaju samo nama.

Kad sve krene naopako…

Imala sam ovaj post u glavi čim sam napisala prethodni, a i u nacrtima nedugo posle. Trebalo je to biti tekst o tome kako u novom vrtiću imamo dobre drugare, kako jedemo svu hranu (čak i junetinu!) i kako nam je pretoplo dok je minus napolju. Kako imamo super igračke, lcd televizor sa odabranim crtaćima koji se pustaju preko dvd-a i pravu kuhinju sa malim stočićima i stolicama. Kako imamo i „kreativnu radionicu“ na spratu vrtića odakle donosimo crteže i životinje od papira i gde učimo engleski dva puta nedeljno. Kako nam nosić ne curi više non stop i kako nas je samo dva puta „zakačila“ temperatura otkako smo tamo. A onda je došao jedan petak i ja sam sa fotoaparatom krenula po Sofiju, jer još nismo imali sliku iz novog vrtića. Onako kad je sređena, sa rancem na leđima i sedi na klupici u hodniku. Sve kako treba.

Ušla sam i sačekala da vaspitačica spremi Sofiju za polazak i tik pre nego što sam otvorila izlazna vrata vaspitačica se izvinila i rekla da mora da me zadrži malo. Narednih pet minuta sam doživljavala blagi srčani udar dok je ona objašnjavala da je sa Sofijom nemoguće sarađivati, da ne želi ni sa kim da se igra, da je deca stalno zovu da ide u lavirint ali da ona nikad neće, da ima u sebi neki revolt jer hrana ispred nje može stajati satima na stolu dok ona samo gleda nezainteresovano, da ispriča pesmicu koju uče čisto jednom da im pokaže da zna i da više ne želi da ponavlja i tako dalje i tako dalje… Stajala sam tamo verovatno vilice spuštene do poda jer mi je trebalo oko minut kad je vaspitačica prestala da priča da se opasuljim.

Jedno što oko vrtića nikako ne volim su one mame koje udave vaspitačice sa raznoraznim pitanjima kad dođu po dete. Da li je jelo? Koliko je jelo? Šta je jelo? Da li je pilo vode? Da li je spavalo? Koliko je puta išlo na nošu i da li je kakilo? I tako dalje, dok god im se vapitačica ne izvini da mora da se vrati u grupicu. Ja nisam jedna od njih. Ako mi kažu nešto super. Ako ne kažu opet super, jer ionako sve ispitam svoje dete koje je dovoljno zrelo da mi na sve odgovori.

Ali, čudne su nam se stvari dešavale, baš malo pre tog čuvenog petka. Sofija bi često spominjala kako su deca nevaspitana i kako samo skaču i lome igračke. Ona je tip deteta koje u igraonici na rođendanu, dok svi skaču, duvaju u trubice i trude se da naprave što veći lom, sedi za stočićem i slaže kocke. Tu mi je sve odmah bilo jasno, a i znala sam od početka da niko Lenu i Petra iz starog vrtića neće moći da zameni. Onda smo je jednog dana zatekli u vrtiću sa modricom ispod oka. Srećom, u ovom vrtiću se odmah zna krivac, izvesna devojčica koja je ljubomorna na decu koja su u nečemu bolja od nje i prizivaju više simpatija, pa je nekim slučajem zakačila nogom po licu dok su bile u lavirintu. Još jedan problem rešen. Da imamo problem sa hranom znala sam otkako je prohodala, jer je sve drugo zanimljivije od obroka. A i pri svakom pitanju o ručkanju ona odgovara da je sita. Sem kad je kukuruz šećerac u pitanju.

I tako ja objasnim sve vaspitačici. I vaspitačica mi kaže da sa tom „drugaricom“ ne mogu da urade ništa, jer je takvo dete, a između ostalog je i ćerka vlasnice vrtića. S tim u vezi mi je sve postalo jasno. Ja rekoh da ako se situacija ne popravi do kraja januara, ako je njima veliki problem što se Sofija tako ponaša, da ćemo se ispisati. I tu se naš razgovor završio. Od tog dana kad god pitam kakva je bila dobijam odgovor „Super“. I sada se u meni vodi polemika da li je to istina, ili je reč „ispisati“ presudila, pa me malo lažu.

Jeftinije je skuplje

Jednom davno, dok sam bila u srednjoj školi, opekla sam se o profesorku matematike.Bila je to jedna od onih profesorki kod koje položiš godinu ako ideš kod njene prijateljice na privatne časove, ili si izuzetno nadaren za taj predmet. Njena prijateljica je bila zamenik direktora škole. Nadala sam se da će se do vremena kada ja budem imala dete mnogo toga promeniti.

Nisam mislila da ću se u državne institucije razočarati već u vrtiću. Upisali smo se u vrtić najbliži našoj kući, bio je prosečan, kao i svaki drugi u našem delu grada. I bilo nam je lepo, čitavih nedelju dana, dok nije počela da ostaje puno vreme. Prvo su usledile temperature, pa grlobolje, pa problemi sa nosem. Za nas veliki šok, jer je do tada Sofija samo dva puta bila bolesna. Svake nedelje kupovali smo ili kapi, ili neki sirup, a ja sam se snabdevala svime za šta god bih čula da poboljšava imunitet. Jedna vaspitačica nam je rekla da se to dešava zbog kijavice, zato što Sofija ne zna da izduva nos, pa zato nastaju komplikacije. I onda sam pomislila da sam loša majka jer svoje dvogodišnje dete nisam naučila da izduva nosić lepo.

Isto tako na početku nam je bilo prigovoreno i što Sofija ne jede sama. Kod kuće je određenu hranu jela sama sa zadovoljstvom, ali sam je supom, čorbicama i malo manje voljenom hranom i dalje ja hranila. I opet pomislih da sam ja loša majka jer moje dvogodišnje dete neće samo da jede sve. O tome kolike su kašike u vrtiću kojima dete treba da pogodi usta a da ne prolije pola po sebi nisam ni razmišljala. I tako iako smo uredno plaćali za hranu, Sofiju je baka stalno iz vrtića vraćala gladnu, žureći kući da što pre spremi ručak.

Negde početkom ove godine počeli su da uče da se oblače i obuvaju sami. I tako ništa ne bi bilo neobično da je u vrtću zateknemo sa levom patofnom na desnoj nozi, donjim delom trenerke obučenim naopako i gore samo u bluzici, jer duks ili džemper nije obukla posle spavanja. Ili skroz isprskanu ručkom, iako rezervna odeća čeka u rancu u ormariću.

Pričajući sa drugim mamama dobila sam odgovore da je sve to normalno i da se to i njima dešava u njihovim vrtićima. Pa sam pomislila ako je već svuda tako, onda bi nam džaba bilo bilo kakvo prebacivanje u drugi vrtić.

Negde sredinom zime, kad je već u četiri sata kad je mi uzimamo iz vrtića mrak, tata je Sofiju vratio kući sa plavim okom. Ja sam ostala duže na poslu, a kako je Sofiju iz vrtića skoro uvek uzimala baka, tata se jedva snašao da Sofiju obuje i zamota u svu zimsku opremu i uzme je iz prijemnog odelenja od dežurne vaspitačice. Kad sam ja došla kući već je bilo kasno. Vrtić je bio davno zatvoren, bio je petak i mogla sam samo nestrpljivo da čekam ponedeljak ujutru. Sofija je ponavljala samo „Joka me udarila.“. Joka je inače bila mlada vaspitačica na obuci, koja je u našoj grupi bila ispomoć u najprometnijem delu dana.

U ponedeljak sam narogušena otišla u vrtić. Dobila sam objašnjenje da obe vaspitačice ne znaju šta se dogodilo i da su samo u jednom trenutku u toku dana primetile da je Sofiji plavo oko. Stajala sam na vratima sigurno par minuta i zurila u obe vaspitačice.  Ona za koju je Sofija rekla da je udarila se igrala sa decom i pravila se da me ne primećuje i da ne čuje šta pričam sa drugom. Svakakvi scenariji su mi prolazili kroz glavu, ali sam na kraju odustala od svega, poljubila svoje dete i otišla na posao. I ispala loša majka zbog sve one dece koja će se ubuduće kući vraćati sa sličnim problemima.

U međuvremenu smo se raspitali za privatne vrtiće. Iako je cena znatno viša, odlučili smo da premeštaj odradimo u septembru. Sofija se već bila navikla na svoje društvo i vikendom ih je non stop spominjala, pa nam je bilo jasno da će se lakše odvojiti od njih posle letnjeg odmora. Jul smo proveli na moru i kod bake na selu i onda se Sofija vratila u grupicu. Tokom avgusta je naš vrtić dežurao, jer su dva vrtića u okolini bila zatvorena zbog malog broja dece u objektima.

Prve nedelje po povratku dobila je par bubuljica po licu. Već se to dešavalo par puta, jer roditelji donose svakave vlažne maramice, a vaspitačicama je jednostavnije da ih posle ručka prebrišu njima, nego da ih sve redom umivaju. Samo, ove bubuljice nisu odlazile ni posle upornog mazanja kremicom. Iste nedelje je počela i da se češka po glavi. Gurala je prstiće baš tamo gde se prvo usele gosti u gustoj kovrdžavoj kosi devojčica, pa sam je pregledala redovno i u glavi već motala film kako ću posramljena ići u apoteku da tražim šampon protiv vašaka.

U petak, kad je baka pokupila iz vrtića, imala je još više „bubuljica“. Sat vremena kasnije, kada sam se vratila sa posla, situacija je bila toliko očigledna da smo samo zgrabili knjižicu i sišli kod doktora. Na prijemu me je sestra pitala je l’ to u našem vrtiću vlada epidemija. Ja sam je gledala verovatno poluzačuđeno ili izbezumljeno. Doktorka nam je potvrdila da se radi o velikim boginjama, dala nam upustva i rekla nam da obavestimo vaspitačicu što pre.

U ponedeljak sam sva posramljena, kao da je od nas potekla zaraza, otišla do grupice u vrtiću. Posle trominutnog izlaganja dobila sam samo odgovor da znaju za boginje u vrtiću, da su one potekle iz julskog dežurnog vrtića i da već pola grupice ne dolazi izvesno vreme. Ništa izvinite što vam nismo ranije rekli. Ništa kako je dete. Ništa treba li vam neki savet. Samo sam ja rekla izbezumljeno doviđenja.

Posle tronedeljne pauze vratili smo se u taj vrtić samo jedan dan, jer je baka bila zauzeta, a ja nisam mogla da izostanem sa posla. Sutradan smo otišli u novi, privatni, vrtić. Gde je u prve dve nedelje bila bolesna dva puta. Ali posle ta dva puta do sada nikada više.

A boginje kako preživesmo možda se pitate? Malo mackanja ovde, malo mackanja onde. Prve nedelje sve nam se belelo od tečnog pudera. Iako sam ja strahovala od temperature, svraba, neraspoloženosti, plača, ništa se od toga nije desilo. Skakala je i divljala po kući po ceo dan. Nismo ležali non stop, nismo nosili crvenu odeću i zamislite kupali smo se redovno. Samo smo se brisali pamčnom majicom, da ne naljutimo neku od boginja peškirom. Druge nedelje je boginjica otišla kod bake na selo i zbog dobrog ponašanja tamo provela i treću nedelju. Od cele „frke“ ostala je samo jedno udubljenje pored nosa.

32,33,34,35,36/52 – Prekinuti niz

32/52 – Popodnevna dremka umornih đavolčića

33/52 – Vikendom sređujemo kuću da bi je u toku radnih dana ponovo uništili

34/52 – Nekad ono što misliš da pravi najviše nereda zna prijatno da te iznenadi

35/52 – Ne sećam se šta sam joj obećala u ovom trenutku, ali mora da je bilo nešto mnogo dobro

36/52 – Po silasku sa najviše kule tvrđave, potpuno zbunjena i nervozna zbog visine

Mesec avgust je bio pun izazova za nas. Znam, rekli bi ste a koji nije?! Septembar, kad je napravljena poslednja fotografija u postu, takođe. Kako i zašto je prekinut ovaj za mene neverovatni niz pisaću u nekom od narednih postova.

Ko je gospodin koji pravi gužvu u krevetu na prvoj fotografiji saznaćete ubrzo takođe. Spremam jedan ultra mega giga ogromni post o svim našim kućnim i dvorišnim ljubimcima.

Nadam se da vas nije zakačio ni jedan od virusa koji haraju zahvaljujući temperaturi koja je jednog dana na dvadeset i nekom podeljku, a sutradan odluči da se spusti ispod desetog. Ja odoh da skuvam još koji čaj.

Treći put na moru

 

Napolju pada kiša, iza mene pucketaju drva u peći, stopala su mi hladna pa teglim trenerku da ih uvijem i evo počinjem da pišem o našem ovogodišnjem letovanju… Bolje nego tek sledeće godine pretpostavljam?

Svake godine kada pričamo o letovanju razmišljamo o nekom novom mestu gde do sad nismo bili. I šta god da gledamo, sve je super, ali nekako nas uvek nešto „navuče“ ponovo na Grčku, koju smo i ove godine bezuspešno hteli da zamenimo nekom drugom destinacijom.

Poslovne obaveze su ove godine izjalovile moj plan koji sam smislila još u martu mesecu. Nikako, ali nikako, ni preko jedne agencije nam datumi polaska nisu dozvolili da ove godine posetimo Kefaloniju. Moja izjava da ako ne idemo tamo onda ne želim ni da idem na more je pala u vodu kada smo nervozni nedelju dana pred početak odmora otišli u agenciju.

Nekako nam se u glavi kao rezervni plan javila Parga. Kuma je pre par  godina išla tamo i vratila se puna lepih utisaka, a videla sam i slike i delovalo je kao lepo mesto. Pa, zašto da ne? Radnica u agenciji je delovala malo manje uplašeno nego kad smo joj spomenuli Kefaloniju, mada joj je jedna obrva i dalje bila blago podignuta jer „Parga je puna uzbrdica i stepenica, ne znam kako ćete tamo sa  malim detetom, a i voda je hladnija nego na drugim destinacijama u Grčkoj, a i dugo se putuje autobusom…“ i još gomila stavki sa upitnikom na kraju, ohrabrujuće isto kao što po forumima  turisti pišu o Pargi i deci. A mi smo takvi da ne slušamo preterano. Tu u agenciji nam se  desio i baksuz, radnica je tati naplatila  trajekt puta tri kada je sutradan otišao da uplati aranžman, pa je narednog dana zvala i silno se izvinjavala. Bar smo odmah znali da smo stavku „loš trenutak“ precrtali za ovo letovanje.

Put je prošao laganije nego što sam zamišljala. Pepa Prase je ponovo spasila stvar. Dva stajanja pre granice, na drugom smo je iz popodnevne dremke probudili zbog odlaska na nošu, dva stajanja noću i jedno jutarnje koje je provela spavajući. Probudila se pola sata pre nego što smo stigli, taman na  vreme da ne bude kenjkava pri izlasku iz autobusa.

Stigli smo taman na vreme za doručak u dvorištu vile koja je bila predivna. Radnica u vili nam je vrlo brzo sredila apartman, tako da smo se presvukli i uputili ka plaži. Svake godine kažemo da ćemo se po dolasku pošteno odmoriti i naspavati. I svake godine izvadimo prve krpice na vrhu kofera i otrčimo na plažu.

A na plaži školica plivanja. Grk učitelj nam je dozvolio da se poslužimo pomoćnim rekvizitima i na moje iznenađenje Sofija je uhvatila tatu za ruku i odmah ušla u vodu.

Gradska plaža je standardna. Gužve koliko voliš. Malo đubra tu, malo tamo. Malo smrducka, pa odemo na drugo mesto. Ranac sa peškirima smo samo ostavili na stepeništu, jer smo tog prvog dana uvek nezasiti  vode. I plivanja. I pokušaja plivanja ove godine u slučaju male gospođice.

Onda smo krenuli u isprobavanje girosa. I u nabavku razume se. Tumarali malo gradićem pa se vratili kući na dremku. Pa popodne ponovo. Pa posle plaže pravo u šetnju gradićem. Jer prvog dana na moru ne osećaš umor od puta od silnog uzbuđenja.

Drugog dana je bilo slično. Izašli smo iz apartmana sa namerom da odemo na najbližu plažu, a završili pentranjem po tvrđavi i razgledanjem okoline. Raspitivali se za cene izleta i planirali gde ćemo sve ići narednih dana. I shvatili da smo ipak trebali da uplatimo aranžman od petnaest dana, jer nećemo stići sve što želimo. Plaža, dremka u apartmanu, plaža, spremanje, grad. Drugi dan čekiran.

Na početku svakog letovanja imam ritual da jedno jutro provedem sama šetajući. Odem da osetim jod iz vode, da uronim stopala u leden pesak, da gledam sunce kako se budi i da uživam u tihoj jutarnjoj šetnji. Tad zapazim sve one sitnice u mestu gde sam, posmatram stare građevine i gledam nove fasade, uživam u mirisima i tišini. I nekad se desi da odmah tu nešto klikne između mene i tog mesta. I ovog puta to se i desilo.

Posle brzinskog doručka otišli smo na drugu, manju gradsku plažu. Uvučenu i tišu, gde je plićak kraći, a u ulaz u more uži, ali nekako magičniji. Tata nas je lepo izvozao na dušeku, tako da smo dotakle neke stene do kojih se ja nikad ne bi usudila da otplivam. Videli smo račiće i neke bubice koje se sunčaju tu. Na plaži smo se slatko izigrali kamenjem, koje nam je super poslužilo kao zamena za kockice.

U povratku smo kupili neke račiće u ribarnici u centru na kojima smo bukvalno živeli do kraja letovanja. Lagana hrana posle koje se vrlo lepo pliva u bazenu dok dete spava u apartmanu. I koja ne naduje stomak, već ostavi mesta za jedno kilogram sladoleda preko 🙂 E onda vas stigne i umor i sve te kalorije od sladoleda i letnja lenjost i pomisao „A što bi opet išli na plažu kad imamo divan veliki bazen ovde?“. Odmorili se, skupili snage i uveče otišli na još sladoleda i po karte za krstarenje.

Iako smo mislili da ćemo prvo ići na izlet do Lefkade i Kefalonije, izlet na Paksos i Antipaksos nam je bio mnogo bliži. Da nismo jedini ludaci koji dete vode na krstarenje (kao što nam se desilo prošle godine) dokazao nam je i par koji je sedeo pored nas na brodu, koji je došao u pratnji tri ćerke. Sofija se lepo naspavala izeđu dva tatina kupanja na otvorenom moru. Na žalost, oba stajanja su bila samo na po pola sata, pa zbog gužve nije bilo šanse da odradimo smenu da se i ja bućnem malo. Ali sam sa broda uživala u čistoj tirkiznoj boji mora. Na Paksosu smo se blago rečeno skuvali. Sunce je tog dana bilo tako jako, a mi smo pristali tamo u najtoplijem delu dana. Brzo smo prošetali kroz grad, jeli na brzaka i onda uhvatili najveći hlad koji smo našli izmađu nekih visokih zgrada i propisno nađubrili lijandere ljuskama od pistaća. Ja sam ispunila kvotu fotografija brodića, građevina i čudnih prozora, tata se iskupao propisno, Sofiji je ovo bio nezaboravni događaj, tako da je svako ispunio svoj dan. A ja i dalje ne razumem izbezumljen pogled ljudi kad kažemo da smo Sofiju vodili na krstarenje.

Narednog jutra nas je pozdravila kiša. Neizostavni događaj letovanja u Grčkoj, pa makar i u julu. Mislili smo da ćemo dan provesti u odmaranju, ali dok smo završili doručak nebo se razvedrilo i mi smo se uputili na Lihnos plažu. Vozali smo se taksijem do tamo i gledajući teren u sebi sam se zahvalila tati koji nije pristao da idemo na „fenomenalnu šetnju maslinjakom“ do Lihnos plaže koju svi na forumima spominju. Igrali smo se na plaži, uživali u vodi, sakrivali se ispod suncobrana od sunca, hteli da se slikamo na stenama pa smo na vreme, posle desetominutnog šetanja po vrelom kamenju, ukapirali da je tamo nudistička plaža, shvatili da smo ostavili u apartmanu sve osnovno što smo trebali da ponesemo (vodu, igračke za plažu i nešto za grickanje) i onda se preselili u restoran. Ja sam iskusno naručila testeninu i zadovoljno napunila stomak, dok je tata eksperimentisao sa nekom morskom ribom i na kraju dobio list ribe i ostao gladan. I naravno da smo otišli po račiće čim smo se vratili sa plaže.

Tog popodneva smo otkrili „naše mesto“ – ostrvce prekoputa gradske plaže. Otišli smo dušekom do tamo, čisto u izvidnicu, da napravimo par fotografija gde se Parga vidi iza nas. Ljudi su verovatno mislili da smo poludeli, ili se samo nama u tom trenutku činilo, jer smo bili jedini roditelji koji su dete stavili na dušek i išli do ostrvceta. Doduše, ja sam sedela iza nje, ali ni ja nisam neka sigurica 🙂 Malo je reći da smo se oduševili čim smo zakoračili na ostrvce. Mekan, sitan pesak, odličan za gradnju dvorca. Šumica na ostrvcetu pruža prirodni hlad tokom celog dana. Mala plaža na kojoj se retko ko do kraja letovanja usudio da prostre preškir, da ne bi smetao drugima da prolaze. Voda koja izvire sa česme, ledeno hladna, za koju su nam rekli da je pitka. Mala crkva sa betoniranim prilazom, lepa za šetnju okolo, gde smo do kraja letovanja videli kako izgleda venčanje i krštenje u Grčkoj. Do kraja letovanja svakog dana smo se igrali i kupali tu, nekad i ručali kad bi odlučili da nam se ipak ne ide u apartman, pa bi nam tata na dušeku dovezao sveže spremljene girose. Jednom  rečju – uživali!

Ostatak letovanja proveli smo sem na ostrvu u obilasku restorana i kafića. Oduševili smo se hranom u kinesko-indijskom restoranu.Obišli smo i plažu Valtos, ali nas nije oduševila. Brdo kafića i uredno poređanih ležaljki nije baš nešto po našem ukusu. Više volimo divlje, manje posećene i nekomercijalizovane plaže. Sedeli smo u kafiću uz more dve večeri i ispijajući koktele dočekivali noć. Nakupili dvadesetak ukrasnih suncobrana za koktele u tom kafiću koje su svi gosti oduševljeno davali Sofiji. Vozili se vozićem po gradu. Jeli tone pečenog kukuruza i sladoleda na točenje. Potrošili gomilu para na kineske igračke i tek pred kraj letovanja ušli u dečiju radnju koja ima prelepe original igračke znatno jeftinije nego kod nas. Ostavile tatu u apartmanu i otišle same u provod. Stekli drugaricu Sofiu koju je imenjakinja izgrlila i izljubila kao da su najbolje drugarice čitavog života. Videli žabu koja stoji i gleda u nas bez namere da pobegne. Gledali kako šiš miševi prave žurku na bazenu uveče i prave se da nas ne primećuju. Polomila čašu pored bazena, jer sam smotana mama! I tako prosula skoro ceo koktel od tri evra i istu čašu u marketu platila tri i po evra. Jednu čašu! Tata i ja izgoreli od sunca jer šta će nama tamo neki faktor po julskom vrelom suncu. Zaradila mučninu od mleka za sunčanje jer sam pošto sam izgorela malo preterala sa mackanjem. Nosali Sofiju sa plaže pored gomile stvari, jer je nepodnošljivo vruće tokom sredine dana. Igrali se, mazili, kuvali, pili mnogo piva, plivali, gazili ledeno hladnu vodu i prošli bez ikakve temperature, curenja nosa i ostalih gadnih stvari. Tata i ja iskašljali dušu prva četiri dana boravka. Sofija zaustavila kašalj i kijavicu trećeg dana boravka. Uživali!

 

Mami se ne može ugoditi

Prepirem se sama sa sobom već mesec – dva da sredim svoje misli. Da sednem i napišem šta god. Jer pisanje je moj način da zapamtim neke stvari, ali da neke i uvidim i da se sa nekim stvarima želela ili ne pomirim.

Prethodna dva meseca nisu bila ni malo laka za nas. Bili smo mnogo razdvojeni. Došli smo sa mora i pošto naš vrtić nije radio u julu, nije nam padalo na pamet da je vodimo u dežurni na pola sata brzog hoda od naše kuće, pa smo je odveli kod bake na selo. Obilazili redovno, dovodili kući za vikend, ali to nije bilo to. Pogotovo ne posle dvonedeljne zabave gde smo non stop bili zajedno.

Taman je pošla u vrtić i veselo se igrala sa starim drugarima, pokušavajući da se navikne na dežurne vaspitačice, zakačile su je boginje. Da u vrtićima vlada epidemija nismo ni znali dok nismo otišli u bolnicu. Dobila sam dve nedelje bolovanja radi nege deteta i uspela da iskoristim samo nedelju dana, jer je dvoje kolega odlazilo na odmor. Onda smo je opet odveli kod bake na selo na dve nedelje. Sreća je pa sam radila ludačke sate, inače bih vreme kod kuće verovatno provela sa Helo Kiticom (kako je Sofija zove) plakajući.

Završile su se i te dve nedelje ponovnog boravka na selu, a nama je palo da baš tog vikenda idemo zbog posla u drugi grad. Pa smo produžili boravak kod bake još dva dana. Kad smo se vratili sa puta zgrabila sam i nju i njene stvari od mame i bez popijene kafe se vratila kući.

Narednog dana je poslednji put išla u stari vrtić. Pozdravila se sa društvom uz radosno cvrkutanje da joj se više sviđa novi vrtić u koji je već krenula na privikavanje. Novi vrtić koji je na samo minut od naše kancelarije. Novi skupi privatni vrtić gde vaspitačice nisu raščupane jer ne mogu da stignu da kosu uvežu u rep između dve ture odlaska na nošu, već su lepo sređene, nasmejane i ispričaju sve šta dete u toku dana radi i pojede. Lep vrtić sa novim nameštajem, skupim igračkama i raznoraznim zanimacijama. U kom je za tri dana zaslinavela, četvrtog dana počela da kašlje i petog dana po izlasku iz vrtića za nepunih pola sata se u dva navrata ispovraćala po meni.

Jednom, dok je ona bila mala i dok su me leđa konstantno bolela od njenog prohodavanja maštala sam o danu kada ću ustati rano, srediti se, ostaviti nju u vrtić i otići na posao. Kada ću se malo vratiti sebi i pričati o nečem drugom sem o deci i dečjim mukama. A sada, kada to sve mogu, sve mi se čini uzaludno. I nova garderoba i posao koji volim i putovanja i novi lepi vrtić. Čini mi se nekad sve bih u trenutku zamenila. I gledala nju čitavog dana. Kako se smeje i kako se igra. I kako elegantim pokretom ruke sklanja feder kose koji je uporno golica po nosu. Kako priča sa svojim novim papagajem i kako hrani ribice i kako primeti kad puž u akvarijumu poraste. Kako mi kaže „Mamika, nemoj da si tužna, hajde da se iglamo.“

Trinejdžerka

Čini mi se, vrlo bih lako mogla ostaviti samo ovu fotografiju u celoj ovoj priči o njenoj trećoj godini i da će vam ona lepo objasniti sve. Vrlo je lepo imati malog čoveka od pune dve godine u kući, ali zna biti i psihički vrlo iscrpljujuće. Fizički napor možete skinuti sa liste i ostaviti po strani za sledeću bebu, jedino ako nemate u planu da jedno dete u trećoj godini života pratite u stopu u svim aktivnostima. Za liniju se to posebno isplati. 😉

Treća Sofijina godina je u našim životima donela mnogo promena: ona je krenula u vrtić, ja sam počela da radim, prvo po par sati, a onda i puno radno vreme (a onda i prekovremeno), provodila je dosta vremena sa bakama i dekom, što je dovelo do bitnih promena u njenom ponašanju, prošlo je mnogo životinja kroz našu kuću i sve smo ih voleli najviše na svetu, počeli smo da dobijemo nova interesovanja, zavoleli smo mnogo neke ljude, a neke smo potpuno zaboravili.

Motoričkom razvoju nam nije jača strana, bar ne one finese koje male dame poseduju. Dugo sam se tešila time da je još mala i da zbog toga ne uradi mnoge stvari onako kako bi trebalo, ali sada sam definitivno ubeđena da je definitvno nasledila moj gen smotanosti. Bez problema se može popeti uz visoke merdevine u parkiću, može skočiti sa visokog stepeništa, ali isto tako zna po par puta dnevno da prospe sok po sebi, krevetu ili tepihu. Nađe i najmanju mrvicu na staklenom stočiću, ali sa istog uzme kesicu štapića i odjednom su štapići po celoj sobi. Genetika nam je mogla biti malo naklonjenija. A onda u skroz nekom paralelnom univerzumu sedne na krevet i prekrsti na noge i trepuće vrlo učestalo i na moje pitanje da li hoće da ide u kupatilo ona odgovara sa ne. I onda je pitam zašto je prekrstila noge, jer mi izgleda kao da joj se mnogo piški, a ona odgovara „Zato što sam dama!“. I onda ja ostanem u mestu tako još minut…

Pričanje nam je definitivno jača strana. Tada nije dama, već frau Gabrijela koja zna sve, najbolje zna sve i sve je interesuje. Tako u naletu svog „damskog čavrljanja“ ispred drugih ljudi zna da me oblije znojem sledećim rečenicama:

– Ja volim moju baku Dlagicu. Ona je malo lepa. (za moju mamu, baku Dragicu)

– Prvo je bila Velica, pa Beba, pa Boica, pa sad baba Vinka, mozak me boli više. (kod baka Dlagice na čuvanju, jer nije navikla na toliku cirkulaciju ljudi kroz kuću)

– Ovde nešto baš smldi! (Jednog jutra pri ulasku u vrtić, dok je iza nas išla glavna vaspitačica našeg vrtića)

I mogla bih ovako dalje i dalje… Još uvek ne zna da izgovori r iako baba i ja svakog dana pričamo kako „kaže“ auto (brrrrrrm), teramo je da ispriča „riba ribi grize rep“ i pričamo je gde da stavi jezik i kako da postavi usne dok izgovara r. Takođe, uz svakodnevni trud i ponavljanje istih reči i dalje neke od njih ne može da izgovori kako treba. Na primer poklopac je klopopac, sa mnom je snamnom, not cool je knotuuul, slušalice su šušalice, šargarepa je šabaljepa, a vrlo skoro, pred odlazak na more, drugar je naučio da nije Brčka nego Grčka. Mada je sad cela naša familija i komšiluk zove Brčka. Biće zanimljivo kad odemo na sastanak kod logopeda.

S druge strane, pokazuje veoma veliko interesovanje za učenje engleskog jezika i veoma sam ponosna mama kada kažem da daleko pre nego što je napunila tri godine znala je da kaže sve brojeve do 10 na engleskom, sve boje i životinje koje su njoj omiljene. I to uz minimum mog truda, koji ću povećati onako kako mi logoped posle sastanka bude preporučio. I veoma se radujem što ćemo u novom vrtiću dva puta nedeljno imati čas engleskog jezika.

Smisao za humor je definitivno nasledila od tate. Sada više nego ikada pre voli da me zapitkuje razne stvari, daje vickaste komentare, vreba svaku situaciju kada bi mogla da se našali sa mnom i mnogo, mnogo, mnogo voli da me čika kada sam nervozna ili ljuta na nju.

Takođe voli da misli i da je ona uvek u pravu. Uvek trebamo nešto da uradimo baš onako kako ona hoće, kada joj kažem „ne“ ili „nemoj“ kao da sam joj dala zeleno svetlo da baš upravo to uradi. Moje strpljenje posle napornog radnog dana je jako kratko i vrlo često se naše svađe završe sa time da joj pripretim pecaljkom. Naravno da nam ona služi samo za udaranje mušica i do nedavno kućnog mezimca kada nam napravi štetu na tepihu, ali se ona vodila onim „uči na tuđoj muci“ i naučila da kada pripretim pecaljkom mislim ozbiljno. Onda je uhvatim da u igri preti bebi pecaljkom i priča joj kako nije dobra i vrlo često toliko izudara lutku da ostanjem zapanjena i obećam sebi da moram smisliti drugu tehniku zaplašivanja.

Damski maniri dolaze do izražaja samo za njenim stočićem ispred tanjira. Ukoliko je ja ne hranim, sledeća hrana nikako ne dolazi u obzir: lubenica, dinja, ananas, mango, paradajz (iskljčivo samo korica, nikako onaj deo gde su semenke), krastavac, junetina i govedina, zelena salata, špagete i pojedini oblici makarona, mleko sa plazmom, voćni jogurt sa većim komadićima voća. A onda bez problema sama jede supe i čorbe, kupus salatu, puding, čvarke i pileća krilca i nema veze šta od toga završi po celom licu, u kosi, na majci, na podu. Sardinu isključivo jede samo kod bake, sa mnogo luka podrazumeva se koji može da jede bez ičega tako što ga isečem na veće komade. Šargarepa nam dođe kao poslastica, oljuštimo i pogrickamo po jednu iz bakine bašte svakog dana. Najveći osmeh oduševljenja dobije kukuruz, u bilo kom obliku.

Ne znam da li je do vrtića ili do toga što veći deo dana provodi sa nama odraslima, što nema ni jednog drugara sa kojim se redovno viđamo, ali veliki problem imamo u igri sa vršnjacima. Uvek hoće da trči brže od deteta sa kojim se igra, uvek hoće bolje da organizuje igru, uvek hoće da se igra sa igračkom koje je kod drugog deteta u tom trenutku i nikako ne da svoje omiljene igračke. S druge strane mlađoj deci daje sve, čak i donosi sve što se seti da je zanimljivo i vrlo brzo bi dete moglo da se nađe zatrpano pod gomilom igračaka, a uz stariju decu je mirna kako bubica i ćutljiva kao sunđer upijač. Ipak, najleše se igra sama, dok tata drema ili je za računarom, a ja sam u kuhinji. Tada sedi na podu, razgovara sa svojim igračkama, organizuje sama igru sa sve onim na glas „sada ćemo ovo“ i „sada ćemo ono“ i tek tada vidim koliko njena govorljivost i neograničena mašta dolaze do izražaja.

I na kraju svo ono nespavanje, bolovi u leđima i iznemoglost do granica neizdržljivosti se isplate kada imate drugara koji vas sluša širom otvorenih očiju bez treptanja i na kraju dogovora kaže „Važi Bibi!“. Jer ono „mama“ smo prerasli.

27,28,29,30,31/52 – Sea, sand, sun and birthday fun!

27/52 – Mama, ona mi kaže da sam lepa!

28/52 – Neko je rođen da pozira

 

29/52 – Gledamo u daljinu i upijamo kao sunđeri

 

30/52 – U bilo kojoj količini, voda kod nje uvek izaziva osmeh i vrištanje

 

31/52 – Pravimo se da ronimo i hvatamo ribice

Jul mesec je bio pun izazova za nas:  naučili smo da se dečiji rođendan može proslaviti bez napetosti, trzavica i u uživanju sa gostima umesto u pranju sudova. Videli smo da se možemo spakovati za svega dva sata i da ništa ne zaboravimo. Naučili smo da se na plaži može uživati i par sati uzastopno, iako smo se do sada uvek pitali šta ljudi rade po ceo dan na plaži. Ja, rođeni neplivač, sam svom srcu dokazala da može izdržati da prepliva bazen od skoro tri metara dubine. Tata i ja smo preživeli a da tri dana nismo videli svoje dete. I uopšte neću preterati ako kažem da smo je spominjali na svakih deset minuta. Ali bar smo se naspavali toliko da nam je ujutru bilo potrebno oko pola sata da dođemo sebi.

Sofija je izdržala punih mesec dana bez drugara, vrtića i Petra. Sve je nekako mnogo lakše kada si mali.

23,24,25,26/52 – u prevodu mesec jun

23/52 – Bez komentara…sroz…

                  

24/52 – Vredno vežbamo plivanje u lavoru pod punom opremom (naočare i patike za vodu ostaše negde sa strane jer smetaju procesu zalivanja lubenice)

 

25/52 – Sad ja tebe mama! Cik!

 

26/52 – Prizivamo sunce krajem juna…iako bi se po garderobi moglo reći da je uslikano krajem novembra

Prošlo je mnogo, mnogo, mnogo vremena otkako sam poslednji put sedela u miru i pisala ovde. U međuvremenu nam se svašta izdešavalo: tata i ja smo prešli značajni poslovni datum i to lepo proslavili, slavili smo nečiji treći rođendan, brčkali smo se na nekom moru, neka mala stopala su trčala bosa dve nedelje po bakinom dvorištu u selu, pa smo se onda ponovo vratili u vrtić  i od svega toga nikako nisam uhvatila vremena da sednem i složim utiske. U međuvremenu je moj laptop rešio da me kazni zbog zapostavljanja, prvo otkazivanjem sistema, a zatim i otkazivanjem baterije. (Jesam li pisala skoro o backupovanju podataka?! 🙂 )

Uglavnom, sada smo se vratili u normalu i u svakodnevni spori tok naših života. Makar dok ne počnemo da pakujemo stvari po kutijama i spremamo se za misiju krečenja kuće.